Полиција

СНВ

„самовласним и недозвољеним начином“ бити кажњива једном мером, и да ће бити кажњива другом, блажом мером, ако је извршена само „самовласно (без насиља)“, како се вели у 8 375-а. Разлика, дакле, између ова два кривична дела не постоји у постојању појма „туђе“ ствари и напада на њу, већ у појму начина, како се тај напад врши. У првом случају тај се напад врши силом, а у другом без силе, ау оба случаја противно правном поретку својине или државине. У оба случаја разуме се само таква повреда управљена према извесном добру, за које противправни нападач сматра да према њему има извесно право које сам без учешћа власти хоће да прибави. Наравно да 5 375-а не искључује постојање напада и на „туђу“ ствар, у колико тај напад не би прешао у које друго кривично дело, јер ако би неко обрао туђе плодове не сматрајући их за своје, већ у истини као туђе, онда би он био крадљивац: — ј

После пок. Ценића теориски се овим питањем нарочито није нико бавио. Т. Живановић, у својим основима кривичног права посебни део |, 1, стр. 83/4 дотакао се само објашњења 8 195, и то непотпуно и без обзира на 5 375-а, тако да не даје ни иследнику ни судији потребан ослонац за кретање.

Пројекат и мотиви пројекта казненог законика 1910. стр. 497 и 5 407. додирују се овог питања само у толико што "овај деликат избацују из групе деликата против личне слободе као преступа и деликата против општине и потрице као иступа и обухватају га као самостално дело против имовине 5 407 као иступ — одн. „преступ“ по новој терминологији.

Теоријски посматрано морамо за практичну "примену рација разлагања допунити још неким напоменама.

· Самовлашће или „самопомоћ“ у суштини својој није ништа друго до напад који се врши ради остварења каквог права или потраживања било истинитог или замишљеног, или напад којим се спречава повреда каквог права свог или туђег. Ова самопомоћ може бити допуштена и она се као таква признаје у колико је допушта позитивно законодавство (58 13, 16, 19, 20, 21 грађ. зак. и 5 54. казн. зак) Отуда је дошло да се 85 195. позива на случај „дозвољене одбране“, када се самовлашће или самомоћ не сматра за кажњиву радњу. Из овога се јасно види да се противправност самопомоћи сматра као