Полиција

— 230 —

Не знајући ни сам где ћу, — пођем сеоском путу... Господине, трже ме глас кметов. — Хајдмо мојој кући. Угреј се, а можда си и гладан. Мрак ће скоро, а доктор ће стићи можда тек сутра... Шта можеш ти помоћи где Бог одмаже ..: Судбина је то, мој господине. |

Понуда беше примамгљива. Нешто од зиме, а нешто од умора и глади, примих је радо, и упутим се са кметом ње: говој кући... |

После вечере, крај топле пећи, причаше ми кметова мајкг — баба Симка, — о Драгићевом и Војислављевом оцу:

— „Било је то, господине, пре педесет ја шесет година, не знам посигурно;...давзо, господине, на сами поборавила... „Имала сам тада десетину година. Мој отац Милан - и Драгићев отац Новак — рођена су браћа. Живили су узадрузи. Покојном Драгићу беше 2. година дана, а покојни Војислав тек што не беше рођен... ја сам била јединица у оца, без мајке. Мој отац није имао мушког порода; то га је јако болело, али је мене много волео... Отац ми је био мирне нарави, док ми је стриц, Новак био прек човек; крупнога раста; у лицу црн, са крупним и страшним очима и великим црним брковима...

— Памтим добро, чича, — тако сам звала стрица — је долазио кући доцкан — ноћу — увек усплахирен, севајући очима. Чешће би тако са њим долазио један непознат ми човек истог изглеља и наоружан. Где је овај непознати човек ноћивао и шта се са њим збивало преко ноћи — нисам никад могла да знам... -

— Кад год би мој покојви отац сео на троношку крај ватре у кући са чича Новаком, ја бих пришла оцу у крилом тако сам имала прилике да чујем више пута како мој покојни отац саветује чичу Новака речима: „Мани се човече неваљгла посла ако Бога знаш, Новаче. Знаш ли, добросрећниче, да ћете сам Бог казнити за та дела кад-тад... Бојиш ли се Бога 2 ако · се људи не бојиш!.. Ако ме нећеш послушати кажи ми отворено да се оделимо, па ма ва камену кућу кућио... Овако се више не може..

У таквим приликама чича би редевно обарао главу, гледајући предасе и дубоко уздисао. Очи му никад нисам могла сагледати.... једном приликом, памтим, да чича рече мом по-