Полиција

— 458 —

слав остаде у цокви збуњен, а Дружимир, љуг на њега, оде у Трогир. Када Добрила дође себи, Радослав заповеди да се одведе у Трогир у Самостан Св. Николе.

Тако је и урађено.

Добрилу су тамо повели чамцем; Миленко је то видео с куле своје, па је са четири момка отишао у Трогир да поКуша спасти девојку. Стигао је на време, и руком се такас Добриле баш кад је из чамца излазила. Наста права буна, у коју се умешале присталице једне и друге стране, па стигоше и Кнез трогирски и Веће и Бискуп, те Добрилу узеше и предадеше самостану, а Миленка послаше у његово село. Било је пуно разлога не судити строго, те Миленка саветоваше и молише да и сам, ка тек на неко време, оде такођер у самостан — ал, наравно, не женски већ Висовачки, неће ли се тамо умирити. На једном сточићу, усред језерца које чини романтична Крка, у Фрањевачком манастиру Блажене Девице Висовачке — нађе Миленко привремено склониште. Чинећи по околини добра дела, нзиђе он ту и на Божицу, некадашњу дојиљу Добрилину. Сад се Божица прими да Добрили однесе: Миленкове поруке, Сазвао је, међу тим, био Миленко да му се ради о глави: то су казали хајдуци, који су такођер били. нуђени да га убију. Божица је доспела до Добриле, и обавестила је о трајној љубави Миленковој. Добрила је у манастиру туговала — а кад је сазнала где је Миленко и шта јЕ с њим, одлучила је да му отиде Да ба у намери успела, свима сву манастиру прикаже као препорођена и за духовни позив већ придобијена, чиме стече поверење опатице, те једне мрачне и. бурне ноћи побеже ка Миленку.

Сазнавши све то, Радослав плане гњевом. Знао је да Добрила није могла отићи на другу страну већ Миленку: кад. девојка сама оде момку онда је, каже се, у питању њена част. Да то пред светом заглади, Радослав одлучи — разуме се, само привидно — дати Добрилу Миленку, и тада му се, на. злочиначки начин, осветити. 70 ће, пак, извести, ако на дан свадбе, свечано празноване, убије зета! Одмах је послао људе који су Миленку саопштили да му Радослав сада даје Добрилу, те се вереници крену дома, где се Радослав привидно већ био: измирио и са старим Адалбертом.

По том је дошао и дан среће.