Полиција

— 503 —

узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће Бог зна штогод и из касе пружити, да ти сени у овој невољи нађе“.

И тако „Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред оног доброг човека коме „нема равна у свој Србији“.

Тиме је ствар упућена вишој, полицијској власти. Капетан је оригиналан човек: кад се закашље „дебели трбух, који је чак на прекрштеним ногама нашао ослонца, само брекће, и треба му по четврт сахата док се мало поутиша“.

Такав представник власти лагано резонује. Он зовне пандура, пандур уђе гологлав, стане ћутећи насред собе, и чека капетанову заповест.

— Има ли ко да чекар

— Неки људи, господине, дошли из Ратковића.

— А јесу ли што за децу донели

— Не верујем, господине... Сиротиња је!

— Нек чека. Кога има још

— Један Цанцарин, Грк ли је Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица.

— Он нек иде капетаници да изабере шта јој треба... А ти ћато напиши му писмо да може торбарити по моме срезу... Други нико није пред вратима 2

Ту је и кмет Радован из Планинца с још неким људима; довели једно момче, веле да је запалио кућу своме тутору.

— Ту ће бити ћара и за тебе, ћато! Само на протокол пази... Кажи им да улазе“.

Кад су увели Милисава — разуме се да је већ била реч о њему — капетан је изјавио: „У моме подруму многе су тајне изашле на видело, и његова ће“.

И одржао је реч.

Пандур је после, на питање да ли је Милисав признао, овако причао:

— У први мах не хте. Ал' немој о томе ни помињати! Муке су то, мој брате! И да није учинио, признао би.. Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио, како је ћутећи сносио то страховито мучење... Капетан га је мучио све док није признао...