Полиција

— 502 —

Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачује као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор, што га има у селу. Е не мож, поднети! А опет не бих ти смео у то доба ноћи изаћи на поље, па да му жут дукат поклониш |! Него моја снаха Стојка изађе; па ваљда му нешто пробаје, врачар Тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојанка врати задувана, као. да је Бог зна неки терет протеглила“.

У таквој се средини, у лепом Левчу догађају сцене, које чине језгро именоване приповетке, а тај Белић постаде једног дана тутор малолетном Милисаву Богдановићу, оном који се непритворно заљубко у Јелицу кћер досељеника „старога Сремца“, човека чију белу и чисту кућицу домородци сматрају за нечисту, јер — видели су — „у гвозденим лонцима кува ручак“. А Никола Белић овако резонује о свом штићенику Милисаву и о скромној Јелици старог Сремца:

— Па ко му брани, нек се жени, ал: богме о њој нека и не мисли! Па баш и кад постане пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га онако судски „за лудога или за распикућу“.

У селу се, међутим, десио страховит догађај: неко је запалио кућу Милосављева тутора, Николе Белића, те умало, уз "то нису сви изгорели.

Сад се прва, општинска власт јавља у свом позиву. „Па сумњаш ли, Никола, на кога2 — пита кмет Радован мало као званичним гласом, — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа“. Никола Белић одмах изјави да је то учинио „онај мој несретник, — што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени“. Кмет наређује да Лаза биров с још два три момка доведе Милисава везана, а учитеља позива да напише извештај капетану: „кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема старац где да "спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал' куда ћемо са "старцемр То му напиши, и додај му, да смо уватили паликућу

и да му га по Лази бирову ираћамо, да га донде на муке удара докле не призна“.

Кад је Милисав „престао власти“, кмет је заповедио:

— Метите га до после подне у апсу. А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац... Ти, Никола