Полиција

7

— Од куда ти те минђуше и те белензуке — згпита га запрепашћена мати — та то је злато, то су скупе ствари! Еј. Ђошо, Ђошо!

— Оно што видиш у мене, моје је! Даље ме не питај!“

На Цвети је сеоско весеље. У колу је и Белићева снаха она што умирује дрекавца. Млада и лепа — одевена је више куповним него домаћим тканинама. На њој и минђуше и гривне; за село нешто необично! А до ње игра Ђоша. Мајка његова све виде и јагу се досети:

— Ох сад знам! Сад знам све! Езо оних златних белензука! познајем их! Ено и минђуша! Ох, несрећнице! та све што је на њојзи, све је то његова — крађа!

Али је Ђоша тада постао и љубоморан. Видео је да сеСтојна радије забавља с младим једним гостом њеног свекра. Зато је смислио одмах освету:

— Поцркаће као мишеви! — рече он за себе. Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови. А ја Га. не рече л' ми онај стари зликовац да ћу бити ајдук каквога није у Србији било!

Кад се весеље свршило, и кад је настала ноћ, Ђоша је већ био спреман да запали кућу Стојнина свекра Белића.

Био је у лугу иза грма ниже Белићеве куће. „Главу је заронио у две снажне руке, ћути ладан и непомичан. Кад и кад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ.. После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица. Такедуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао. Развуче је и пажљиво посматраше ствари, које се у њој налавише: а то беше кремен, оцило и нешто мало труда. За тим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л' је доста јако. Па онда задовољно прошапута:

— Ово мало труди милион ока барута да запали;а ово. парче конопца читав град да држи затворен: Ни један ми неће измаћи! Жив не! А ја ћу бити ајдук, каквога у Србији није никад бело!“

По том је пришао кући. Иза грка је распалио мало сена. па га увукао у суву кровину. Онда похита вратима, узе конопац па га веза једним крајем за дрвену кваку а другим за: један дирек. „Кад је то све несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био на врх Орлу-