Полиција

— 699 —

била размекшала више но обично. Ах, и ја сам имао доживљаја у веку...

По вечери сам у својој соби још две-три белешке унео. у дневник, па сам легао, имајући непрестано у мислима порту с гробним плочама у полутами. Ускоро заспах мирно и пријатно.

ж г ж ж

% Седим — тако снивам, зацело снивам — у оно доба и

на оном месту, и видим како ми отуд иза цркве неко лагано прилази. Задубљен у мисли, нити се изненађујем, нити се интересујем о том човеку, који ми, у велику црну струку увијен,. све ближе долази. Гледам га мирно, па се с места не макох ни онда, кад он дође па седе на плочу једва два корака удаљену од оне на којој ја бејах.

Тек кад проговори, тргох се.

Видео сам тада да је тај млади човек скрстио био руке испод струке, и да их је тако скрштене држао и сад кад је неодређено и благо гледајући, говорио:

— Нисам могао да Вам ово не кажем. И ако ова кућа има доста гостију, Ви сте први који је овамо дошао не ради живих већ ради нас мртвих, ради свега што је негда постојало а од чега су само трошни споменици остали. Пратим Ваш рад ових дана, и кажем Вам: радите, радите — биће Вам за душу...

Сад већ нисам могао бити равнодушан.

— Ко сте Ви, млади човече2 — готово узвикнух.

Он продужи:

— Све сте видели, све сте нашли — само гроба мога не сазнасте. А он је ту, у овој порти...

Прође ме језа.

Сад видех да је предамном дух неког покојника,

Он настави:

— Не треба да одете, а да не сазнате и ову, до сада незнану, истину... Пуних осамдесет година има од тог доба. А то ће рећи да се нико од данас живих у овом манастиру и у околини није био ни родио кад се то догађало. Ни Вас, наравно, не бејаше тада на овом свету. Онда се мало писало, па ни то није забележено. Нас је писмених тада мало било..