Полиција

— 65 —

врши причу лопов тако мирно и темпераментно, као да јеон био у праву да овакву крађу изврши.

Није било потребно да нагласим, да је мосле овакве приче наступила трострука радост. Радост за мене што је пронађен прави кривац и тиме задовољена правда и што нећу бити тај који би свога пријатеља ухапсио; радост за мога пријатеља, вишег чиновника, који се ослободио збиља праве беде и напасти и радост за чиновника тужиоца који је добио. натраг свој новац и ако мало окрњене суме.

Саслушас сам одмах лопова написмено и протокол оверио, па сам онда наредио да се изведе из притвора виши чиновник, не казујући ништа ни лопову нити вишем чиновнику, који је био већ сав скрушен и одавао тако тужан, изглед као да се већ помирио са судбином да оде на робију без икакве кривице. Званичним тоном читао сам одмах затим реферат жандарма, којим је привео кварту лопова, па када сам затим прешао на читање саслушања лопова, мој виши чиновник мењао је израз лица. Од оног тужног, туробног и озбиљног лица постало је неко лице са комичним изражајем. Уснице су му биле јако развучене укриво а очи су добиле неки нарочити сјај. А када сам завршио читање изјаве лоповљеве, мој виши чиновник са сузним очима загрли лопова и пољуби Лопов се збуни, јер није знао у чему је ствари није никада још доживео да га неко пољуби, а најмање да га пољуби пред полицајцима када отворено и јасно признаје да је извршио крађу. |

— Ето, видиш ли, несрећниче, како је због твоје кривице могао да настрада потпуно невин човекр Знаш ли да је овај господин окривљен због те крађе, само за то што се нашао на месту крађе, и да ти ниси ухваћен, знаш ли да је могао да оде и на робију ни крив ни дужанг — изговорих ове речи, а лопов, тронут овим случајем први пут осети грижу савести, па умоливџи вишег чиновника да му опрости, оде плачући, али миран и спокојан у — апс.

— А виг — Упитах.

— Хвала Богу, драги пријатељу, што се овако свршило. Просто сам био очајан и смишљао сам већ план за самоубиство. Замислите, господине, шта би све од мене било Не