Полиција

РС ЋАК

Андра Гавриловић:

ЛЕНА 'А РГ НЕ СЈА ИСТОРИЈСКО-КРИМИНАЛНА НОВЕЛА,

|.

У полуосветљеном коридору војводске палате у Драчу, обавијена танким црним плаштом и с прозрачним мрким велом на лицу, стајала је Агнеса Перигордска, удовица Ивана Гравине, првога господара Драчкога Војводства.

Стајала је у десном углу украшенога коридора.

Била је стасита, непомична — поносита. И само да је могла савладати бурно дихање, рекло би се да није прилика живе жене већ статуа лепе богиње минулога времена, кад су уметници у хладни камен уносили топлу душу да стену оживе.

Агнеса Перигордска — која се тек била задевојчила кад ју је за жену узео познати приморски јунак и политичар Иван Гравина — прерано оставши удовицом, тек је сада достизала врхунац бајне женске лепоте, по којој је била знана не само дуж приморја Арбаније, него и преко мора у Италији, где је више лепотица него цвећа. Дете топлог и шареног Архипелага, млада је Агнеса у суро стење арбанско донела сјај свога сунца, топлину роднога јој поднебља и веселост којом жуборе потоци архипелашких острва кад хитају мору.

Таква је била Агнеса кад се први пут у Драч увезла на лаким и цвећем искићеним двоколицама, које су вукле црвеном чохом покривене мазге, и око којих су јахали часници озбиљног Ивана Гравине. Говорило се, да су лепота, благост и племеменитост душе младе војвоткиње Драчу донеле преображај, и — мишљаху родољуби — мало ће времена још требати па ће доћи дан кад ће се прекоморска Италија у Драчу учити благости и врлини, отмености и лепоти обичаја. Један је патер

_ из Неапоља, видећи је неком приликом кад се пред вече из околине враћала у град на својим шареним двоколинама с послушвим мазгама, још исте ноћи уверавао своје пријатеље