Полиција
ЕТ
како је вечерас видео нешто сто зацело нико није могао запазити: видео је кад је Афродита ушла у град драчки! Он се клео да то није било привиђење. Најпре је, рече, и сам посумњао није ли сан; али кад се с прекрштеним рукама на грудима, уштинуо и за леву и за десну мишицу, осетио је болове, који су га уверили да не снива. Његови су се пријатељи смејали. Ретко је ко у том столећу могао и знати која је то Афродита, богиња лепоте у старих Јелина, јер су уметност и наука јелина и Римљана још спавале сном средњег. века, који је, иначе, имао друкчијих дражи својих, Па и тај. који је то могао знати, сричући по неки случајно нађени стари рукопис, морао би бити далеко од Драча, из преко_ морске Италије где се засветлео био пламичак некадашњњег сјаја грчко-римске културе. Зато су се драчки пријатељи ученог патера смејали његову причању о нечему што нико није разумевао, а један са свим озбиљно рече: ;
— Ама, доминус није снивао! Верујте да то што он зове некаквом Афродитом није нико други већ пресветла којвоткиња наша!
— То лако може бити! — заграјаше остали весело.
— Свака част и слава и хвала узвишеној сињори! рећи ће Неапољац. — Ја је још нисам видео. Али само Афродита имађаше онако ведро и савршено чело; само је њен лик са сјајним и неугаслим погледом очију испод месечаво-српастих обрва имао ону благост и, у исто доба, ону јачину и неодољивост; само је с њених образа препочетак узимала сиракуска ружа белог листа који порумени кад се у њ загледаш. и само се на осмех њених усана земља од Боде делила... Слава преузвишеној сињори —- али су вечерас очи моје угледале Афродиту!
— Па... по твоме опису, домине, видимо да је то управо наша војвоткиња — повикаше сви у друштву, а патер слеже раменима и полугласно додаде:
— У славу Божју, нека тако буде! Ја и волим да у такој савршености станује душа хришћанска него ли биће паганскога света,. Ипак — ко зна!
Таква је некада — не давно већ скоро, врло скоро била Агнеса, млада жена Ивана Гравине. Али је она те врлине у савршенству лика и даље задржала. Шта више, бајном