Полиција

— 66 —

8.

Јужно од града драчког, у малој луци, владаше једно по подне потпуна тишина, иако из грања и зеленила, које је ивичило луку, провириваху овде онде људска лица мотрећи чега има на морској пучини.

Сви који су ишчекивали бејаху Танушеви људи. Они на које се, изгледа, чекало, били су, зацело, присталице претендента Тарентскога.

Повереници Тануша Топије доставили су му били да овде треба очекивати ненадно искрцавање чете, која ће прећи и развити заставу у име новога кнеза Тарентскога, па ударити на Драч те и град препадом освојити. Обавештен о свему, Тануш своје људе распореди у неколико одељења, а сам с најмањим остаде да чува Драч.

Агнеса није знала каква погибао непосредно граду прети. Тануш је овога дана видно био избуђен. Друкчије и не може бити код заповедника који очекује битку.

Међутим — он се спремао још за једну битку. Побеђен властитим осећајима, одлучио је да је сад прилика за одлучан корак.

- У лепој ратној опреми Пал уђе у собу Агнесину.

— Можда ће за који час — рече — око зидине овога града одјекивати трубе и ратнички усклици. Али се ти, госпођо, не узбуђуј. Све је поверено мени, и свет ми неће после рећи да сам био кукавица, Ми ћемо победити... Али ти ваља да чујеш зашто ја, Тануш Топија, коме Драч никад никакву услугу учинио није, гледам смрти у они бранећи Драч. Зато. — што си у Драчу ти! Ја тебе чувам.... ја тебе волим — буди моја!

Агнеса се изненадила, али се брзо прибрала:

— Јуначе и пријатељу, много сам уједанпут А Буде ли битке, буде ли победе — говорићемо...

__— Нећу погазити образа свог! Дође ли непријатељ данас — разбићемо га. Дође ли, можда, сутра — разбићемо га.. Али ја сад морам знати све — руке ће се моје обеснажити, ја се борити не могу,.. лепа жено... и

Хитро се изгуби у заиста неодољивим чарима Агнесиним и стаде јој љубити чело, косу, образе.

— Сад праштај.. ' збогом! — готово рикну, па изађе из собе пре но што је Агнеса могла доћи к себи.