Полиција

-_ 83 —

жривична или грађанска, али то је питање које не би имало везе са делом оптуженога: овај је учинио дело противстајања власти самим тим што се је противио извршењу наредбе или ордонансе, и евентуална одговорност власти не ослобођава «онога који се је био противио (је геђеПе), Било би само, у овом последњем случају, два кривца: власт која је поступила или наредила да се поступи противно закону, и појединац који се је успротивио извршењу наредбе или ордонансе власти, две различите одговорности које потпуно могу, не искључујући се, опстати једна поред друге нити би ту било у неку "руку повреде правила: поп 8:85 т гдет.)

) У Француском кривичном законодавству дискутује се питање о дужностима и правима појединаца према наредбама власти, нарочито у случају, кад чиновник има да изврши једну незакониту наредбу. Ту постоје два потпуно различита, крајња, мишљења: по једноме, појединци су дужни да се увек повинују наредбама власти, увек Т. ј. и онда када те наредбе не би одговарале закону; према једном другом мишљењу, ова дужност лежи на појединцима само онда ако је наредба власти законшта. Познати француски кримина"лист Даткаша заступа овде једно средње мишљење: „Очевидно, каже он, истина се налази између ова два мишљења: појединци немају ни апсолутно право да се противе ни апсолутну обавезу да се потчине незаконитим актима власти“. Г. Гаро износи затим елементе разликовања које он овде чини (8. његово дело Ргесв5 де Птот Сттте! Ртапсагв, 1912. стр. 247). Што се тиче француске јуриспруденције, г. Саггапа каже у своме Тгаше Твопадие 61 ргат„јиг ди Пгон репа! јгапсагв (4 изд. 1900 г.): „Још и данас постоје две противне тежње у француској јуриспруденцији: једна види у чл. 209. више заштиту чиновника него ли саме његове функције и не тражи за постојање дела противстајања власти законитост акта органа власти, као ни већу ни мању правилност његовога поступка; друга, напротив, оглашава за некажњиво противљење актима власти од стране појединаца, ако су ти акти незаконити ит. д.“ (св. ЈУ., стр. 270). У своме делу: Ргесв де Ото Стпите! које смо мало час цитирали Г. Сагташа (стр. 246. примедба 2.), што се тиче првог мишљења по коме појединци морају да се покоре и једној незаконитој заповести органа власти, каже: „изгледа да је ово мишљење преовладало у јуриспруденцији“, цитирајући између осталога и једну одлуку Касационог Суда од 17. Августа 1908. године (Раћог, 1909, 1, 79). Ми мислимо, с обзиром на текст чл. 209. Каз. Зак., да је ова јуриспруденција тачна. На крају ове студије ми смо истакли још један други аргуменат изведен из историје кодификаније Француског Кривичнога Права, који исто тако иде у прилог овога мишљења:

Немачки Казнени Законик (5фајсезећфисћ јаг даг Пешвеће Кет), од 15. Маја 1871. године (који је раније важио као Каз. Законик за Северну Немачку Конфедерацију од 8. Јуна 1870. — |. Јануар 1871. год.: „зтајтезеггисћ јаг деп Могадецтвсћеп Випа) садржи овакву дефиницију, у

јЕ