Полиција

РА

његову тајну, та тајна већ више није тајна. Сад ако се деси да то „вештије и паметније“ лице није у исто време оно што би се могло назвати и морално, поштено лице, оно ће, за добру или лошију цену, продати ту тајну мајстору обијачу.

један ми је стари детектив из лондонске метрополитанске полиције (чувени „Зсобапа Магда“) приповедао, као резултат свога дугог искуства, да су 95%, од свих већих похара банака и великих радња изведене у споразуму између професионалних обијача и неког (или више њих) од чиноаника или послуге у таквој банци или радњи, и он ми је потврдио да је најбоља заштита противу похара: добра плата чиновницима и послузи. Докле год банкари и велики трговци праве милионе — од којих често пута немају никакве личне користи ишли потребе — на очиглед слабо плаћених чиновника и изгладнељих послужитеља, дотле ће се закони имати да боре, с успехом или без, противу ингениозних и издашних њихових савезника обијача.

Ето за то што су банкарски и трговачки помоћници у Енглеској плаћени, релативно говорећи боље него игде у евету; ноћне су похаре и после-ратна времена постале све ређе и ређе, што се може објаснити, не толико савршенством механизма алармних звона, колико вернсшћу и оданошћу банкарских и осталих чиновника према својим респективним принципалима. Али су за то — јер им ваља живети — обијачи каса променили свој занат, те у место да и на даље харају ноћу банке, сад су они обични разбојници (бриганти) који у но дана искачу из својих брзих аутомобила, покривају револверима банкаре или трговце, опљачкају их и хитро ускачу вонова у своја кола која се за трен ока изгубе међу масом осталих кола и аутомобила.

Али о тим подневским разбојништвима може се написати један засебан чланак који ћу, надам се, ускоро послати 32 један од наредних бројева „Полиције“.

Лондон. В. МА.