Полиција

свих врста, о оружју и муниција, о извођењу монопала или разноврсних дација, и т. д. онда је у објављивањима нашла места и ћирилица, и то узек на последњем, трећем месту, после немачког текста (који је био увек на првом месту), коме је следовао „Хрватски“ текст, који је, као и текст ћирилицом писан, увек био лош превод немачког оригинала.

Мислиће се да је окупациона власт, оснивајући вапред поменуте школе, као и занатске радионице на Бањици и у Топчидеру, где су узимата деца без старатеља и. насилно, то све примила на свој буџет. Но ту претпоставку потиру месечни узвештаји окружних команада о „казненим новцима“ (5гта!већег), који су за поједине округе месечно износиле преко сто хиљада круна, а за све окупиране округе давали су сваког месеца и преко милион круна. То је био новац од полициских казни; а засебно од тога биле су суме од судских казни.

Из тих су, дакле, сума плаћане п учитељице, а даване | и оне злехуде потпоре чиновничким породицама.

Поврх свега тога дошао је и редован порез на имање, а у прво време и на саме псе, Па и сами ратни зајмови нису обишли српске грађане, нарочито по варошима.

Тако су се сви страховити терети кумулирали на српским грађанима: и рад, и кулук, и глобе и порезе, и најпосле личне пљачки офипира и војника, који нису никоме за то одговарали, нити их је ко смео коме тужити.

Поред школа за децу, Гувернеман је у Београду отворио „Управни Курс“ (Мегманипезкиг5) за официое, који је курс био управо увод војничке интелигенције дубље у судбу наше земље —- којом су они, изгледа, мислили вечито управљати!

На челу официрског курса у Београду стајао је сам цивилни гувернер Лудвиг Талоци, маџарски акадамик и историк. Из времена тога курса поникле су и две књиге, обе од Талоциа; једна Хаг безстећје Зегбјеп5, као додатак предавањима " на управном курсу (Будимпишта 1916.), а друга АезгегејсћОЏлватп ипа Фе Вајкатапдег, пне безопдегег Кискиск! аш да5 оккирјепе Зегбјеп. (Београд 1916). Ову је књигу писац назвао „Историско-политичка предавања, држана на првом ц.ик. војном управном курсу у Београду“. По томе може се већ ценити шта је све један маџарски научењак сматрао за нужно да каже о Србима и о Србији, ма да у оној првој