Полиција

+ УК

реских вредности у динарску вредност, али не и о претварању динарске вредности у чаршијске грошеве.

Пошто је у чл. 24. зак. о народним школама казна за изостанак ђака од школе предвиђена само у динарској вредности — по 020 дин. за сваки изостанак — то је апсолутно непотребно — а и противзаконо — претварати ову динарску вредност прво у чаршијске грошеве, а потом ове поново у динарску вредност, и на овај начин произвољно повећавати казну, коју је сам законодавац утврдио. Кад би ово било допуштено, онда би се све казне, одређене у динарској вредности, могле упетостручиши на тај начин, што би се динари прво претворили у чаршијске грошеве према закону о српским народним новцима, од 10. децембра 1898. г. и ови потом у динаре по чл. 1, уредбе о убрзању рада, а ово би било у очигледној противности са чл. 8. Устава, по коме се казна може установити само законом, и применити једино на дела за која ја закон унапред рекао да ће се шом казном казнити.

Св.Бр. 140.

УЕ

Суду општине добрњске:

По 8 121. грађан. зак, све имање које деца под родитељском влашћу и управом прибаве, прибављају родитељима а не себи, а по 9 211, истог закона родитељ је властан да са оваквим имањем по својој вољи располаже, и сваког отуда искључи. Према овоме синови немају никаквог права на имање очево док је он у животу. Од овога се изузима имање које би они ван родитељске управе „трудом или поклоном или другим законим начином стекли или прибавили“ (5 122. грађ. зак.). Што се тиче имања, које је прибављено после њиховог пунолетства, не би им се могло порећи право на његов део с обзиром на 5 123. истог закона, али ово право не потиче из задружног одношаја између њих и оца им, већ из њиховог уложеног труда и рада на упринављању имања. Ако би им отац ово право оспорио, морали би га тражити редовним судским путем.

По 5 476. овог зак: „Све имање, било оно од предака наслеђено или прибављено и стечено, сматра се као сопственост, с којом сваки располагати може по сопственој вољи“,