Полиција

5

24.

Било је тачно пола ноћи кад пред војводском палатом у Драчу стражар јако повуче за мали гвоздени беочуг, намештен више његове стражаре.

У палати зазвони на све стране, Још тренутак-два па се изнутра зачу жива ужурбаност. Стражар, изненађен и забуњен, поново зграби беочуг, повуче још једном па га овда пусти и узе копље на одбрану.

Он је своју дужност савесно вршио.

Има већ прилично времена како ноћас са североисточне стране тврђаве чује неку узбуну, учини му се да и глас људи до њега допире, само су гласови неразговетни; кад што му се причини да неко наваљује, по том да неко пригушено запомаже. Прилика је да је тамо зло, али је он позван чувати своје место. Тек ако би нашао да палати и узвишеним становницима њеним грози погибао, дужност му је звоном дати знак, па онда своје место бранити и на њему, ако треба, погинути. Падне ли — његова дужност престаје,

Тако је и чинио.

Кад је видео да се на страни, с које су долазили први гласови, зацело води нека борба, звоном је дао знак на узбуну још мало — па му би јасно да је непријатељ ноћас на град напао. Ко је он, откуда је, како је дотле дошао — питања су на која се са стражарског места не одговара. Још неки тренутак, па већа гомила оружаних људи појури право ка двору. Стражар тада по други пут зазвони, па копље окоми.

Гомила, ћутећи јурну право к њему.

Један паде од копља његова, а онда из грла стражарева_ ашикну млаз крви.

Верни чувар заврши своју дужност.

25. На глас звона стражарева у двору наста узбуна. Грациоза, будна, цикну, војвода Андрија скочи из ложнице и набаци на се панцирну кошуљу. Ослушну, па онда прозбори: — Ми смо нападнути.. Ми смо опкољени. — Ах! Деца, деца! — писну Грациова, која је, поред свег лакоумља, била болећива мајка.