Полиција

— 384 —

Малени близнаци од осам месеци, Карло и Ђура, спаваху безбрижним сном правих анђелака. Мајка не разбирајући ничега више, паде на колевку њихову па је обгрли.

Деца су и даље спавала.

Споља засја необична светлост.

Драч гори.

Непријатељ запали град на местима која је стража одлучно бранила.

На градској цркви у удолини забрујаше звона. Њихов се јек оздо дизао као порука доњег света.

Град прену. Све стаде будно.

Неки се домови отворише, ииз њих неки похиташе Палати у помоћ. Друге се куће још чвршће затворише.

Свима је било јасно да је на град напао политички непријатељ. Нису гусари, нису пљачкаши — то су бунтовници који траже превласт.

Али ко суг Откуда суг

Ни та неизвесност не траје дуго.

Продирући у Палату, нападачи дотле неми као ноћ, загрмеше:

— Живео војвода Људевит Гравина!

— Живео кнев Ђура од Фанда!

— Освета! Освета! Освета!

То показа извор и смер напада.

Стража је била јуначка, послуга дворска верна. Бранили су себе и двор, и гинули су. Али се гинуло тек части ради, јер је залудан био сваки отпор: непријатељ је незадржано продирао напред.

— Госпођо, склони се! — узвикну Грациози један стари службеник. — Нападачи врата обарају секирама, и тек што нису ушли овамо. Ако хоће Бог — децу Ђу ја спасти.

— Ко си ти — дрхтавим гласом питаше,. Грациоза.

— Слуга твој и твога господара, госпођо! Не повнајеш ме, јер никад не добих твога поклона, јер видо нисам твоје милости. Други су били ближи твоме погледу. Али ја знам своју дужност, јер сам јео хлеба твога. Преживиш ли ову ноћ,

г