Полиција

ПА

становништва, не користи нити јавној управи и — по мом мишљењу — нити доброј самоуправи, ако је та барем нешто шира.

Б. Становништво.

Према свим општинским законима општински стшановници деле се на две или више врста, којима се привнавају особита права у општини.

У Словеначкој и Далмацији општинско становништво дели се на општинаре и туђинце, а општинари су или домаћини (завичајници) или општински судруви. Ова подела важи и у хрватским градовима у Босни; у хрватским сеоским општинама општинари деле се чак у четири врсте: у припаднике, становнике, поседнике и несталне. Српски и угарски општински закони познају изрично само општинске чланове; сви остали у општини су туђинци. Ови општински чланови имају по закону права на потпору, ако су сиротног стања; исто право пристоји и хрватским и словенским завичајницима; сем тога имају ови по општинским законима и право слободног односно несметаног борављења у домаћој општини, право, које им је сада признато и Видовданским Уставом. У погледу права убошке опскрбе нема дакле разлике између српског односно угарског општинског чланства и хрватско-словенске завичајсости; али велика је разлика у условима, који су потребни за постигнуће једног или

другога. “

Чланство српске општине постигнеш рођењем у општини, намештењем у јавној служби или тиме, да те општина прими у општинску заједницу. А примити те мора, ако можеш себе и своју обитељ издржавати властитим средствима и ако си доброг владања; само мораш изјавити, да желиш у будуће живети у општини и мораш се исказати са отпустницом своје досадашње општине. У некадашњим аустроугарско-хрватским покрајинама пак стиче се општинско чланство односно завичајно право или деривативним путем, Т. |. законита деца следе завичајно право свога оца, незаконита оно своје мајке, а жене оно свога мужа, или оригинарним путем т. ј. намештењем у јавној служби и примићем, ау хрватским и пређашњим угарским покрајинама још и четири-