Полиција

- ФРБ

конзеквенција — онда, по мом мишљењу, није испунила свој социјални задатак.

Затвор није више само проста репресивна мера. Не иде се само за тим, да се кажњавањем врши плашење. Затвор „хреба да буде један мешод лечења, школовања, спремања за социјални живот, а затварање — сем реченога — само средство, да се један елеменат, који је опасан за друштвени поредак, елиминише тако дуго, док није учињен безопасним, преображењем у нормалну социјалну јединицу“!

У истом броју „Рап Зо-а“, налазим, као по поруџбини, једну пресуду, која више него све речи, илуструје потребу исконске реформе застарелих кривичних поступака, не само у Француској, већ у свим конзервативним и кримонолошки и социјално неразвијеним државама.

Једна млада девојка оптужена је радиобмањивања. Стручни лечници констатују смањењу способности опажања и просуђивања, губитак памћења и велику слабокрвност. Суд ипак потврђује кривицу. Бранитељ тражи бар одлагање извршења казне, јер је експерт аподиктично изјавио, да она у затвору, какви су данашњи француски, безусловно мора да полуди. Пресуда гласи на две године тамнице. О одлагању наступа казне ни речи.

— Док сам још радио као новинар у Југославији, нарочито у Загребу, бунио сам се у више махова, против таквих казни, које саме у себи садржавају много тежу казну, него је формално изречена. Ради једног таквог чланка хтедоше ме ставити пред суд ради вређања суда и судаца. Једва сам ствар изравнао. Данас видим да нису криви само судије, него још куд и камо више општа заосталост нашег кривичног поступка и законика, или тачније, наша потпуна социјална неразвијеност. Нешто се чита у нашој штампи, да се спремају неке правне реформе. Било би пожељно, да ти реформатори мало проуче не само овај чланак, него цели комплекс тог питања, с којим се у њем бавим и о ком реферишем, јер омашака је доста.

Париз, фебруара месеца 1926. год.

Мирко Твртковић,

„Полимџија“ . 3