Полиција

АЦЕ =

Чер је за њих била страшна помисао да ће умрети без порода, а нарочито без мушког наследника који ће наставити њихов домаћи култ, палити крсне свеће, и молити се Богу за њихову „душу, кад вни оду са овога света.') Зато је била њихова неедољива тежња да после себе оставе наследника, али разуме се од својег властитог меса и крви. Па како је полни живот удате жене с другим лицем представљао озбиљну опасност "да се на тај начин у породицу не унесе туђа крв, и евентуално кућа остане без правог наследника, то се морало строже поступати према жени браколомници него према мужу браколомнику. Даље муж је по своме праву старешинства био носилац породичне власти, породичног угледа и достојанства, па је за то јавно мњење његову част везивало за неверство његове жене, и било увек склоно да неверност мужа подвргне подсмеху и презрењу, што није био случај и са изневереном женом, која је и у породици иу друштву представљала само једног обичног радника, чији је положај био гори и од самог слуге, јер она није имала право нити да откаже посао, нити та напусти свога господара—мужа, већ је морала остати целог свог века нечувена и невиђена, покорна и одана, вредна и послушна.“) И, најзад, људи су до сада били претежни, ако "ве и једини чиниоци, који су давали тон и боју јавном мњењу, и по самој природи ствари, они су радије праштали себи него женама грехе и слабости, којима су се одавали, па је то био случај и по питањима полне намере.

|.

Осем садејства два лица од којих једно мора бити туђа, удата жена, за појам кривца — браколомника потребан јеи умишљеај, Тт. |. свест да је жена везана браком, и да се с њом

:) Следећи редови, које говори муж својој жени, најбоље карактеришу осхватање нашег народа о браку. „Зар ти још не знаш да жене нису спрам "мужева друго до праве робиње, и Да се људи не жене низашта друдо но „да имају прода, исто као да купе једну њиву да им роди круха, без којега (порода) би човек умро као суви пањ у гори, те не видео од свога срца порода, и тако би му се угасила смртна свијећа“. Вук. Врчевић, Низ срп. приповједака, Панчезо, 1881, 16. — Види Милићевић, Летње вечери, :221—222; Тих. Р. Ђорђевић Наш народни живот, 65 66.

3) Тих. Р. Ђорђевић, 68.