Полиција

— 405 —

новог датума; она иде далеко у назад, и има своју велику # интересантну историју и стоји у тесној вези са питањем основног преображаја казненог права; оно је било предмет велике научне дискусије, где ће и како оно да се расправи и које место да му се да: у самом казненом закону или у једном особеном закону са циљем нарочите социјалне заштите. Дуго проучавање и дуга научна борба ослабила је првобитну заоштреност научних праваца, да је данас постало безначајно: где ће се ово питање расправити и како ће се определити правна природа тих „мера безбедности“ којима хоће да се врши ув криминалну казну борба против криминалитета. Тако је положај редакторима овога предлога био олакшан, да зјпе га еБ зшафао унесу у казнени законик једну нарочиту главу (1) која обухвата те „мере безбедности“ и опредељује им њихов правни положај у систему самог казненог права, не дирајући и не реметећи ни у колико основне појмове казненог права о кривичном делу и казни као његовој репресији. Мера безбедности узима више у обзир субјективу страну учиниоца кривичног дела, па се тим заштитним мерама служи и према пунолетним кривцима, слично њиховој важности, као васпитној мери, Код деце и млађих малолетника.

Предлог предвиђа ове мере безбедности: 1) задржање осуђеника по издржаној новој казни за још неко извесно време у казненом заводу, 2) упућење у завод за рад; 3) упућење у завод за лечење или за чување, 4) упућење у завод за лечење пијаница, 5) забрану посећивања крчми, 6) ваштитни надзор, 7) протеривање, 8) забрану вршења позива или заната и 9) одузимање извесних предмета.

Мере означене под 7), 8), и 9) до сада су сматране као споредне казне, док се оне у ствари имају сматрати као просте заштитне мере једног извесног правног и социјалног покрета. Оне су сада придружене новим заштитним мерама предвиђеним под 1—6, и с њима чине једну целину. Овде ваља поменути, да је досадања казна полицијског надзора, као посве нецелисходна и јако критикована у науци, као штетна избачена.

У појединостима види се из предлога следеће: |) да се задржање осуђеника „по издржаној новој казни и даље“ врши само према држављанину наше Краљевине, који је најмање три пута био осуђен за намишљено злочинство, на робију,