Полиција

— 435 —

орију ових писаца о"мешовитом кирактеру полициских атрибуција председника општине необичном, примећује им, да закон треба да предвиђа изузетке, али то није добар закон, који поставља као опште правило оно, што се да правдати само. као изузетни принцип.

Што се тиче нашег мишљења у овом питању о поли: циској надлежности општинских власти, ми смо, усвајајући у начелу гледиште напред пом. писца, мишљења, да с обзиром на прилике нашега народа за нас француски систем не би био у свему за препоруку. Наш закон (који данас, као што ћемо доцније видети, сву полицију, па и опттинску, сматра за чисто државни посао) морао би садржавати нешто више оних изузетака.

Важно је истаћи још једну страну француског система, а то је једнообразност француске општинске организације. Један закон о општинама важи како за општине од 200.000 становника, тако и ва оне од 200 становника (са изузетком Париза и донекле Лиона и Марсеља, као што смо већ видели). Наштои тим поводом тврди, да је Француска без мало једина земља, која је усвојила једно једнообразно законодавство, које тако мало везе има са стварношћу. У већини државг постоје више категорија општина. У Енглеској, Савезним Америчким Државама, Немачкој чини се основна равлика између градских и сеоских општина!). Карактеристично је поменути, да у већини држава, нарочито народа англо-саксонске расе, где се општине категоришу према броју популације, општине у колико су многољудније у толико више имају самоуправе, док је то у Француској, као што смо видели, обратно.

По нашем мишљењу систем разликовања општина према популацији очевидно је далеко целисходнији, јер се не да претпоставити, да један исти систем може бити подједнако добар и користан како за мале сеоске општине, тако и за многољудне варошке општине, Са ових разлога, а пошто у појединим нашим покрајинама већ постоји ово разликовање општина по популацији, ваљало би тај систем спровести у целој земљи.

Од интереса је поменути једну појаву у Француској какву смо и ми имали у Србији, а то је стална тежња за распар-

з) Ргесја де дтон адиниеан,, стр. 250.