Полиција

— 443 —

"је био прави господар у кући, а жена нешто ниже и од са„мога слуге, па јој је могао сам судити по својој милој вољи. не бојећи се да Бе за своје грубе дивљачке поступке одговарати ма пред којом власти. Због тога су излагани подсмеху и презрењу сви они, који би се усудили да траже заштиту "од власти противу својих жена, а у неким земљама су их чак и јавно изобличавали. Тако нпр. у самом Паризу, пред почетак Средњег Века, беше уобичајено да прошетају на магарцу са окренутим лицем к репу, мужа који би отужио своју жену за браколомство.л) Исто схватање је владало и код нашег народа, па отуда и изрека: „Ко својој жени не може сам да «суди, не треба ни у људе да се броји“. У Црној Гори, Херцеговини и још неким другим покрајинама српским, и данас се каже мужу који има неверну жену: „Да што ваљаш, прво би усудио своју жену, па шек онда остали свијет!“. Са тога разлога и код нашег народа биле су ретке тужбе противу неверних жена, јер су им сами мужеви судили. Нешто из "бојазни да њихове жене не учине што, чиме би их могле изложити јавно подсмеху и прекору, а нешто и из чистог каприса, наши су предци казнили и тукли своје жене и онда, кад нису ништа биле криве, само да би им улили страх и поштовање према себи, и да би их стално држали у својој власти. Отуда и дан-дањи толика неразложна потчињеност и запостављеност нашег женскиња и у породичном и јавном. животу.

2. Каогод по обичајном праву, тако је и по старим писаним законима браколомство долазило у ред оних кривичних дела која се истражују само по приватној тужби. По [ех јића „еадинел5 муж је био обавезан да тужи своју неверну жену, иначе му је претила опасност да буде оглашен за подводаџију, и искуси казну предвиђену за то дело. Осем мужа тужбу је могао подићи мако из народа, само ако би муж отерао своју жену и тиме дао знак да је њена прељуба доказана. Тако је трајало све до Константина који, увиђајући сву незгодност овога система, беше ограничио право тужбе на најближе сроднике.“) Али за све време трајања римске државе само је

5) Роштеј, 275. У) [. 30, С. аа 1ее. Ји. де адиегиз.