Полиција

— 666 —

није ваустављао ствар, а изгледа да је сад не би ни могао задржати.

(О доктору Куниберту и о његову држању тога доба као и учешћу у скоро насталој Катанској Буни знатан се број актова и извештаја налази у Архиви Министарства Унушрашњих Дела у Бечу... Настали рат усред лета 1914. учинио је немогућним даља моја истраживања у тој архиви. Не очеочекујем да ће ми се дати прилика да претргнуте послове наставим. Али не мислим ни да после мене треба да буде потопа. Стога и чиним ову напомену и на овом месту. —

Данас о том неспорно занимљивом, и ако по првим последицама језовитом, догађају читалац има чим, и има где, задовољити праву радозналост.

Најпре ћу — за психолошко оријентовање читаочево подсетити на М. П. Шапчанина приповетку „Катанска Буна“. Историјску ће страну укратко задовољити М. Ђ. Милићевића „Помевик“ биографијом Товановића Стојана, који је био главни вођ и поетско-трагични млади јунак у тој буни. А у најновије доба, и најбоље, тај је догађај приказан радом А. Ивића прилогом у књиви „Из доба Карађорђа и сина му Кнеза Алек“

сандра.“ _ Међу тим могу — а не знам да „ли смем, и да ли ва то имам права — указати још на један особити извор. Н Детаљи

Неколике посебне детаље о Катанској Буни чувају ли· стови Мемоара Николе Христића, који су још непрестано далеко од радозналости генерација које су и лично знале старог државника. Грешим ли кад мислим да бисмо оно што ће некад јавно казивати Мемоари Н. Христића боље разумели и У њихову читању више уживали ми него они који ће после нас доћи2 ја тих, зацело брижљиво исписаних, страна никад очима видео нисам. Према томе — не могу ни говорити о њиховој садрживи... „Е ма нешто хоћу свакојако“..

једног дана с пролећа 1898 стари Никола Христић, председник Државног Савета Краљевине Србије, бејаше више но обично расположен и разговоран у свом председничком кабинету у кома га походи Милан Ђ. Милићевић, члан Савета,