Полиција
08
редним пословима“. Појам „више зараде“ може да одведе томе, да у тим споредним пословима буде и суштавна извора за издржавање, дакле да обрада земље чини један незнатан део. До сада се то тако и сматрало, јер ко се ода почесној спекулацији, која је по природи трговачки посао, повременом извозу, пиљарењу, сушењу шљива, сталном печењу цигаља, возиоштву које је по природи трговачки посао, — тај се сматра по природи ових послова као трговац, и ако се бави и ратарством, и ако је његова остала привреда „задржала сва обележја земљорадничког занимања“, који је елеменат овде у тач. а такоће истакнут. Међутим по овом закону сва та лица остају бити земљорадници. |
6) по тачки 6. имамо ново стање, да протоколисање фирме трговачке (или механско-кафанске) у селу не одузима карактер сељаштва, ако се ово трговање или кафанисање не обавља као главно занимање. Међутим по досадашњем схватање протоколисање фирме одводило је томе, да се лице са протоколисаном фирмом има сматрати као трговац. Чак су се мале дућанџије по селима, с обзиром на закон о сеоским ду. ћанима од 25. октоб. 1870 и допуне од 20. фебр. 1891, сматрали као трговци. А овај им је смисао и с обзиром на закон о таксама, где је постављен тројни систем наплате разних такса за протоколисање трговачких и занатских радња у селима, варошицама и варошима.
в) у тачки в. постављен је неопредељен захтев, да се све оне занатлије разних заната, који живе у селу, сматрају као сељаци ако се „поред обрађивања земље“ баве занатлијством, Појам „поред обрађивања земље“ није опредељен у томе, шта управо чини главни део прихода: ратарство или занатлијство. "Старо право — „Правила“ у томе је јасније, јер захтева и у селу, као и у вароши, да је земљорадња „главна радња“ за «стварање прихода за издржавање, а обављање занатлијства је представљало споредан посао који земљорадницима „без земљоделства не доноси такав приход да себе и породицу издржавати могу“.
12. Од млађих наших писаца о меничном праву треба товде споменути и кратак чланак „Менична неспособност сељака“ од проф. Универзитета г. Пг. Велизара Митровића, у „Архиву“ ХУШ (1921) стр. 423—434, где он износи неколико