Полиција

— 242 —

-зултат избора као да не постоје за скупштину. Хоћемо да кажемо да скупштина, заседајући као суверена порота, оце„њује, по својој души и савести, разлоге посланичке неспособности који могу произалазити из једнога текста, погрешке, злоупотребе или мајсторије које могу кварити резултат избора. "То је њена улога и њено право. Када она верује, из разлога о којима она нема да полаже рачуна, да је један кандидат, против -кога постоје пресуде које повлаче губитак посланичке " способности, достојан да представља његове суграђане, она може то одлучити. Када она верује да избор, у коме су скуп„љени материјални елементи већине, садржи погрешке које чине да изабрани кандидат није стварни и редовни представник већине, она може то изјавити. Текст закона и пребројавање гласова суделују у формирању њене пресуде, али они јој не | намећу неопходну и присиљену пресуду, јер иначе скупштина не би била суверени суд, како то хоће уставни закон, већ обичан одбор за протоколисање,“ (стр. 412.). Ова теорија пуне „скупштинске суверености приликом верификације била је пре овладала у енглеском Дону Комуна и зато је тамо верификација и постала чисто политички акт. То је баш и довело до злоупотреба које су проузроковале пре свега реформу од 1770. а затим и ону од 1868.

Ту исту теорију заступали су и у Француској народној скупштини међу којима се нарочито био истакао Сјетепсеан. Године 1879. питање се било поставило пред француском скупштином, а приликом верификације избора посланика В!ап_от-а који је уселд извесних пресуда био изгубио посланичку способност: да ли скупштина може оснажити избор кандидата који је по законским прописима изгубио посланичку способност. Одбор, који је био позват да стави скупштини предлог, био је заузео правилно становиште по коме је скупштина при верификацији везана законима, и зато је у његовом извештају скупштини речено: „ми нисмо могли потчинити нашу одлуку оцењивањима чињеница. које су стране нашој мисији, то би значило дати овој скупштини улогу која није њена. Парламенат није порота која може тражити оправдање једне чињенице у карактеру догађаја у чијој се средини она догодила....., он је суд, упорни чувар закона које је позват да примени.“ (Цитирао Оисипн, Тгате, 1. ТУ. стр. 252.—8.).