Полиција

— 692 —

којих је горњи редовно сав од дрвета и дашчица, наслањаху се једна на другу, поређане у два реда, међу њима узана уличица представљаше чаршију ове столице моравскога кнеза, који особито вољаше држати голубове и голубарнике. Стога. и многи витки голубарници разноврсног облика бејаху поређани на зградама, а многи и засебно стајаху на по једној гредици и усред чаршије... Данас малена речица са својим песковитим коритом протиче некадашњом чаршијом од које нема ни трага. —

" Добрње гори... Од дрвене грађе подигнута чаршија са: двором Стевановим плану неочекиваном брзином. До облека се изви дим, а кроза њ се отима пламен који све сатире. Гредице пуцају и падају, пламен уз њих лиже па се пење и дохвата се шарених дашчица на таваници и кроз њих избија на кров те се губи у хиљадама сјајних варница.

У пламену је све — у пожару су и голубарници и гнезда голубија. И они горе. Преплашене се тице разбегоше ; по томесе враћају, и опет се, са дирљивом писком која се надмеће. с праскањем пожара, склањају у страну, у ноћ...

Из пожара се чује писка младунаца.

У том се пламен проби кроз један сплет гредица, необичном светлошћу осветле надалеко.

Та светлост даде могућности да се уочи једна необична сцена.

Ретке лепоте голуб, вас бео с огрлицом од сиво-зеленкастога перја, улете у огњено море, и за тренут се ока врати. носећи у кљуну младунче !

Изненађени гледаоци — намргођени коњаници — стадоше. се чудити. Неки 'се и прекрстише.

У том се голуб, оставивши младунче негде у мраку, као хитра муња опет спусти у огањ и — изиђе отуда с другим голупчетом.

Можда су крила његова сада слабије махала — али тога. нико не опази. Све живо занеме пред том појавом, а голуба нестаде у мраку.

Мало прође — и он се у пожар и трећи пут спусти.

— Господе, Боже, велики си! — оте се реч гледаоцима.

— Сиромах! Више изићи неће! — додадоше неки.

— Ха, Соколе! Ево га! — чуше се по том узвици.