Полиција

— 1039 —

животни проблем. Тек кад су напредне левичарске странке дошле на власт, усуђују се пред јавност ови социолози, који су спознали прави разог народног пропадања и подузели да га се клоне.

Реч је о томе:

Француска је услед своје конзервативне државне и друштвне структуре далеко заостала за великим капиталистичким државама у погледу социјалног законодавства и организације. Станбнене су прилике по варошима у главном бедне, јер су те вароши старе, средновечне, са тесним улицама у које једва кад падне зрак сунца и крепког свежег ваздуха. То води ка анемији младих и најмлађих генерација. Рад је слабо награђен, обезбеђење против болести и беспослице тек рудиментарно. То увећава кризу становања и његову нехигијеничност, јер сили људе, да живе још збијеније, стешненије, него то старе зграде саме по себи траже. Последице овог немања социјалне бриге и економије (јер поправљање услова живота широких маса пролетаријата без сумње је акт социјалне економије) је страх од беде. „Нећемо од једне беде па правимо две“ — веле људи. А воле децу, обожавају их као нигде у свету, и желе их. „Куда са децом, кад. ни сами немамо простора ни довољних средстава за живот“ — ту фразу, као и ону прву, чуо сам хиљаду пута из уста радника и намештеника, очајних што им прилике крате срећу уживања свог детета.

Но не опада број порођаја само у вароши. Исто је случај. и на селу. Заштор

Француска су села у главном мало насељена, доста примитивна. Сељак има мало, врло мало земље, јер аграрна реформа приликом његовог ослобођења од себарства није била. довољно далековидна. Поред тога је шкрт и боји се свог трошка, но нарочито страхује од даљег распарчетавања свог незнатог поседа. Он дакле ограничује број деце.

Но има још један фактор који проређује сеоско станозништво: Досада.

Пошто су села — како рекох — мала, она не пружају никакву разоноду ни задовољство. Свет који је прошао кроз. војни рок, видео варош и њене ужитке, сели се у њу и напушта своју, и онако тесну груду. Једном варошлија, неква-