Полиција
— 72 — :
У том се отворише врата с улице; уђоше два, свакако виђенија, сељанина, а домаћин стиже баш кад је требало да нам представи сеоског кнеза и општинског одборника.
Одборник је од млађих људи, црномањаст, готово баш црн, иначе леп човек с пажљиво уређеним брковима и с мало браде у лаком сеоском оделу с лепим јелеком на плећима. · Такав какав је — могао би поднети и за ћату.
Кнез је друкчији. Висок, коштуњав старац, готово сасвим беле, косе, бркова и браде, отворена лика, на коме многе боре не успеше да затру траг некадашње мушке лепоте, са прикопчаним гуњем, лепим појасом, новим силавом и с приличним, у силаву, ножем.
Он не говори много. На моја питања одговара лепо и смишљено, а и сам ме, пажње ради, по кад што запита,
— Спазио сам вас, рече он, још кад сте дошли, али се не могох маћи док с игришта и последњи не одоше. Знате како је: сабор је, људи су, има их свакојаких, биће штогод, па још пред судницом, а ја да не доспем — па коме брукат!
— Селу! рекох му. |
— И селу... али прво мени, господине! — похита он.
Наједанпут се недалеко захори пуцањ.
Згледасмо се. Кнез и одборник устадоше, а неко код капије куцву штапом по камену. То је општински служитељ, гарда гнежева! |
— Опростите! Ти, одборниче, остани код господина, а ја морам да видим шта то бива! рече кнез.
У том,стиже домаћин, и стаде га молити да дође на вечеру. Помогосмо и ми. | | Полазећи, кнез рече:
— Ако не буде какве напасти, ето ме. А нема ли ме пријатно и у здрављу!
Брзо затвори за себом капију и пожури. Служитељ устопце за њим.
— Тачан човек! рекох. |
— Опасан! одговори одборник, па кад виде да га не разумем, објасни ми како је том речју хтео рећи: строг, брз, правичан.
_ — Имате л' увек таког кнезар упитах. — Увек — кад он кнезује! Ово му је већ девети пут.