Полиција

— 72 — :

У том се отворише врата с улице; уђоше два, свакако виђенија, сељанина, а домаћин стиже баш кад је требало да нам представи сеоског кнеза и општинског одборника.

Одборник је од млађих људи, црномањаст, готово баш црн, иначе леп човек с пажљиво уређеним брковима и с мало браде у лаком сеоском оделу с лепим јелеком на плећима. · Такав какав је — могао би поднети и за ћату.

Кнез је друкчији. Висок, коштуњав старац, готово сасвим беле, косе, бркова и браде, отворена лика, на коме многе боре не успеше да затру траг некадашње мушке лепоте, са прикопчаним гуњем, лепим појасом, новим силавом и с приличним, у силаву, ножем.

Он не говори много. На моја питања одговара лепо и смишљено, а и сам ме, пажње ради, по кад што запита,

— Спазио сам вас, рече он, још кад сте дошли, али се не могох маћи док с игришта и последњи не одоше. Знате како је: сабор је, људи су, има их свакојаких, биће штогод, па још пред судницом, а ја да не доспем — па коме брукат!

— Селу! рекох му. |

— И селу... али прво мени, господине! — похита он.

Наједанпут се недалеко захори пуцањ.

Згледасмо се. Кнез и одборник устадоше, а неко код капије куцву штапом по камену. То је општински служитељ, гарда гнежева! |

— Опростите! Ти, одборниче, остани код господина, а ја морам да видим шта то бива! рече кнез.

У том,стиже домаћин, и стаде га молити да дође на вечеру. Помогосмо и ми. | | Полазећи, кнез рече:

— Ако не буде какве напасти, ето ме. А нема ли ме пријатно и у здрављу!

Брзо затвори за себом капију и пожури. Служитељ устопце за њим.

— Тачан човек! рекох. |

— Опасан! одговори одборник, па кад виде да га не разумем, објасни ми како је том речју хтео рећи: строг, брз, правичан.

_ — Имате л' увек таког кнезар упитах. — Увек — кад он кнезује! Ово му је већ девети пут.