Полиција
пл
Ми се сплетосмо.
За тренут се искупи све око суднице. Рекао бих дотрча село.
Павле — његов син, први наш човек добра душа, ни тужен, ни суђен, па у затвор!
— Ти, кнеже, онако... поче један од нас, ал не умеде даље.
— Ти то... овај — прихвати други, ма ни он не доврши.
__ Јес... ти то... ти се шалиш — хтеде трећи, ал: он најгоре прође.
Кнез га погледа испод очију, погледа га некако чудновато — а он натраг, натраг, па се, као пијан, утопи међу људе. —- Молимо, кнеже, немој! — повика народ у глас.
Знате, господине, кад се село сложи, то је мало — онако...
То дирну Павла.
Заплака се као дете.
И мени дође тесно под грлом.
Радо бих одседео место Павла. Било би нас много још.
Кнез се трже, стаде, погледа по народу и'у Павла — а Павле турио капу на очи па се тресе као у грозници.
Заигра и (пи јабучица. Он уђе у судницу, затвори за собом врата — а ми онемили,
У неко лоба Земић хукну:
— О, Боже помози, молим ти се! Па све то због менер“ Сад ми ништа не треба...
Приђе Павлу и хтеде му нешто говорити — ал Павле. промуца:
— Знам ја њега.
Па пође нов од брвана, и зовну служитеља:
— За мном.
Уђе унутра, а служитељ закључа катанац, па кључ под. силав. Оборио човек главу, као да је учинио нешто срамно.
Ми се окаменили.
А кнезр
Он је, унутра, могао и плакати — ал не попусти.
Пошетасмо се — чисто се поразболевасмо..
Сутра дан пред вече приђе Павле, скиде капу и маши се очеве руке, а кнез му одговори:
— Жив био, сине!