Полиција

пл

Ми се сплетосмо.

За тренут се искупи све око суднице. Рекао бих дотрча село.

Павле — његов син, први наш човек добра душа, ни тужен, ни суђен, па у затвор!

— Ти, кнеже, онако... поче један од нас, ал не умеде даље.

— Ти то... овај — прихвати други, ма ни он не доврши.

__ Јес... ти то... ти се шалиш — хтеде трећи, ал: он најгоре прође.

Кнез га погледа испод очију, погледа га некако чудновато — а он натраг, натраг, па се, као пијан, утопи међу људе. —- Молимо, кнеже, немој! — повика народ у глас.

Знате, господине, кад се село сложи, то је мало — онако...

То дирну Павла.

Заплака се као дете.

И мени дође тесно под грлом.

Радо бих одседео место Павла. Било би нас много још.

Кнез се трже, стаде, погледа по народу и'у Павла — а Павле турио капу на очи па се тресе као у грозници.

Заигра и (пи јабучица. Он уђе у судницу, затвори за собом врата — а ми онемили,

У неко лоба Земић хукну:

— О, Боже помози, молим ти се! Па све то због менер“ Сад ми ништа не треба...

Приђе Павлу и хтеде му нешто говорити — ал Павле. промуца:

— Знам ја њега.

Па пође нов од брвана, и зовну служитеља:

— За мном.

Уђе унутра, а служитељ закључа катанац, па кључ под. силав. Оборио човек главу, као да је учинио нешто срамно.

Ми се окаменили.

А кнезр

Он је, унутра, могао и плакати — ал не попусти.

Пошетасмо се — чисто се поразболевасмо..

Сутра дан пред вече приђе Павле, скиде капу и маши се очеве руке, а кнез му одговори:

— Жив био, сине!