Полиција

РЕН

Тако се десило једанпут, да је мом комшији, неком Зелићу (а и он је добар газда!) учињена у њиви богме повелика штета. Класје полегло, погажено, изривено.

Тужи се он суду, и одмах се виде ко је крив. Кнез одреди људе да кажу оштету. Поред других одреди и мене и свог Павла.

Састасмо се код суднице, па, ко људи, разговарамо, и чекамо Павла.

Ту и кнез.

Прође неко време. Или бисмо, али још нема Павла

Кнез погледа по нама. Види да бисмо то свршили па да идемо за својим послом. Нећемо да га љутимо, па му то и не помињемо — ал он, кажем, види.

' Посла служитеља, а кад се овај врати он га упита:

— Шта каже»

— Вели, доћи ће.

— А шта ради»

— Тамо је... пред кућом...

Кнез хода и прелази поред нас.

Мину још мало времена.

Ми ућутали, немамо шта више ни да говоркамо — док

неко погледа за сунцем као да види доба дана. Кнез то опази. — Што ови људи да дангубе због његаг — рече он па се окрете служитељу:

Доведи ми Павла!

То изговори некако чудновато.

Ми га немо погледасмо.

Света се већ око суднице доста накупило, а у неко дође

"и Павле.

— Помози Бог! — поздрави нас он.

Сви му одговорисмо — али кнез ни речи, а зелен од једа. Док ће кнез ненадно: !

— За недолазак на позив власти: двадесет и четири

сата затвора! Ко је од нас седео — скочи, а ко је задремао — расани се. Погледах Павла. • Он разгорачио очи, па гледа час, у оца, час у нас. Ал не уме да каже ни речи!