Полиција

— 285 —

дају у надлежност редовних судова. То су били нарочито: посредни порези, царине, јавна добра, експропријација у општем интересу, спорови који су се односили на поште, војне реквизиције, комуналне дугове, одређивање одштете између концесионара рудника и власника површине и велики број полицијских иступа. Тада, да би се право суђења дало административним судовима, узимало се у обзир само веза која је постојала између спора и општих интереса и утицај који је одлука могла имати на акцију и на финансијска средства администрације. О другим принципима, које је признало модерно законодавство, није се водило рачуна, нарочито о онима који одређују искључиву надлежност судске власти у питањима власништва и казнене репресије (ар. си. стр. 147).

Тако су у Француској по утврђивању апсолутне монархије административно судство чинили: интенданти као административне судије првога степена (осим у Паризу) и Краљев Савет као административни суд другог и задњег степена. Како Краљев Савет тако исто и краљеви интенданти били су зависни од краља, што значи да је читаво административно судство било у краљевим рукама. Почетком ХУШ. столећа учињен је истина један покушај да се ниже административно судство учини независним, само што се од тог покушаја скоро одмах одустало. Наиме интенданти, пошто је њихова надлежност била врло велика, поверавали су вршење извесних послови својим заменицима (5ираерив). Краљевим декретом од 1704. покушано је да се ти заменици учине независним од активне администрације и то на тај начин што они не би више долазили на тај положај путем именовања, већ путем наслеђа и куповине, како је то било са члановима ранијих првостепених административних судова које су заменили интенданти. Но сва је реформа била обустављена већ после годину дана једним новим краљевим декретом, тако да су заменици остали и надаље обични интендантови чиновници.

Тако је све до револуције француско административно судство било засновано на потпуној конфузији административно- судске функције, пошто су административне спорове решавали и у првом и у задњем степену сами органи активне администрације. Ово значи да је административна власт била сама судија својих аката, услед чега појединци нису имали ни-