Полиција

__- 99 —

Ш

Прималишта и дечја ушочишта. Са социалном дечјом инспекцијом најтешње је везана организација такозваних при малишта, камо се доведе најчешће млади прекршитељи закона, те камо се привремено предају занемарени, просјаци, младе проститутке, заблудели и деца коју је требало истргнути из непримерне околине. По правилима деца онде не смеју бивати више од године дана.

Споменути извештај радничко-сељачке инспекције слика управо очајно стање у тим прималиштима. Службено особље је преоптгрећено радом и станује у најнеугоднијим становима. Опскрба деце је недовољна; љечничко-педагошке одлуке се или уопште не извршују, или пак тако, да се једва разликују „од суровога застрашивања.

Још оштрији је суд народнога комесара за здравље: „Имамо 260 прималишта, али један део истих уопште не поелује, друга су пак тако пренапуњена, да су се претворила напросто у брлоге.“

Прималишта су бар начелно намењена за привремени размештај занемарене деце. Одатле се или враћају породици, или се пак дају у опскрбу санаторијима, заводима за дефектну децу или сшалним дечјим уточиштема.

Дечја уточишта (Дечји домови) су у совјетској Русији основни Шип сталнога завода за децу потребиту помоћи. Заправо нису ништа друго него ли предреволуцијски дечји азили. Супротно са предреволуцијском Русијом и Западном Европом, где год у уточиштима надокнађује и сам породични узгој у најпотребнијим случајевима, званична комунистичка доктрина сматра заводе ове врсте (односно сматрала је до последњега времена) за идеалан тип васпитних завода, који имају наводну предност пред породичним васпитањем.

Невероватни пораттај омладинске занемарености, нарочито у вези са глађу и бегством становништва из покрајина у којима завлада глад, довело је до отварања великога броја __дечјах уточишта, која су се због недостатка средстава ускоро морала затворити. .

Број дечјих уточишта, почевши од године 1917, јако је жолебао. Прво је брзо нарастао, што се види из броја у уто. зиштима збринуте деце: