Полиција

— 400 —

Године 1917 (предреволицијско доба) 29.000

- 1918 75.000 . 1919 125.009 " 1920 400.000 5 1921 540.000

Од године 1923, када је материјално издржавање уточишта било препуштено месним совјетима, њихов број се непрестано смањује.

Године 1922 број дечјих уточишта износио је 6023

51998 7. ; - – те 390 Он ~ , НЕ Рава а по 2856

»

Према новијим одредбама морају надаље остати у дечјим уточиштима само: 1) сирочад; 2) полусирочад и деца војника нрвене армаде; 3) жртве рђавога поступања те уопште малодобни, који живе у незгодној околини, Из дечјих уточишта отпуштена деца била су већином приморана, да се врате у своја места рођења. Многи нису већ нашли својих породица. или их пак ове нису хтеле примити. Ти малодобници су повенали већ и тако изванредно велику армаду занемарених.

Званични извештај каже, да прилике у дечјим уточиштима чак и у великим местима нису много боље, него ли у прималиштима. Тако извештава народни комесаријат за здравље, да су деца у свима московским уточиштима само напола обучена, гладна и да болују од кужних болести. 70 процената деце спава просто на земљи и мора да употребљава као покривач своје одело. Борба против нечистоће и гада је немогућа због потпунога помањкања купалишта. Свако педагошко деловање је у тим приликама немогуће. Смртност је крајње. велика.

Према податцима „радничко-сељачке инспекције бегство. из уточишта је свакодневни појав. Живот у тим заводима је необично ж лостан: деца физички и морално пропадају, јер није могуће оделити здраву децу од наравствено покварене.

Дозволите, да наведем неколико конкретних примера.

Руски лечник Д-р Невзоров у своме чланку „деца после рата и глади на Криму“ у совјетском часопису „Краснаја нов“ (1923 г. бр. 5) даје грозну слику патње деце у прималиштима и дечјим домовима за време глади у томе делу јужне Русије.