Полиција
100
ценија пре њиховсг дефинитивног остварења. Државним ударом од 1852. наступило је доба реакције, и за решавање ад-
министративних спорова постао је опет надлежан шеф државе уз садејство Државног Савета, како је то већ било пре реформе од 1849. Државни Савет изгубио је право да доноси
пресуде по административним споровима на основу свог ауторитета, и његов позив био је поново сведен на поднашање
предлога о начину решавања тих спорова. Што се пак тиче
вршења административно-судске функције у Државном Савету, оно је било подељено између опште седнице и секције
за спорове и то на тај начин, што је општа седница решавала спорове где је било здвоката, а секција спорове где није било адвоката. Али општа седница, када је решавала административне спорове, није више била састављена, како је то било по закону од 1845. односно по краљевим наред-
бама од 1831, од свих редовних саветника. већ од свих чла--
нова секције за спорове и од по два редовна саветника сваке административне секције,
Падом другога царства Државни Савет долази поново у кризу, али овога пута она није дуго трајала, и затим њен разлог није се налазио у томе што је влада народне одбране била противна институцији административног судства, већу
томе што је Државни Савет за време другога царства играо.
врло важну политичку улогу. Зато је влада народне одбране својим декретом од 15. септембра 1870. суспендовала све државне саветнике, али је зато ипак задржала институцију ад-
министративног судства и осигурала је његово привремено
функционисање до донашања закона о реорганизацији Државног Савета. То је она учинила на тај начин што је тим истим декретом, који је пар дана касније био попуњен новим декретом од 19. септембра, креирала привремени одбор од девет државних саветника и десет секретара (тате аез: тедив!е5), које је поставила влада, и од дванаест аудитора, које је поставио сам тај одбор. Одбор је био подељен на три секције, две административне и једну за спорове. Иначе за решавање административних спорова важило је законодавство. од 1852, што значи да су те спорове решавали општа седница одбора и секција за спорове, већ према томе да ли је: