Полиција

— 488 —

тивног судства. М само законодавно тело одбацило је идеју о укидању Државног Савета и законом од 19. јула 1845. "санкционисао је све реформе реализовање краљевим наред"бама од 1831. и 1889. — Приликом донашања тога закона полемика се водила у скупштини нарочито око ова два пи"тања: Пре свега, да ли треба дати Државном Савету право да он сам, на основу свог ауторирета, доноси пресуде или да, као што је било и дотле, пресуде доноси шеф државе на основу мишљења Државног Савета Другим речима, да употребимо француску правну терминологију, да ли се врховно административно судство има да врши као /а5 се тејепце („придржано правосуђе“) или као јизтпсе аебриве ( „делегирано правосуђе“) Пошто је већина скупштине била становишта да административне пресуде треба да задрже и надаље форму Краљевог указа, то се овим законом у том погледу ситуација није ни у колико изменила. Расправљало се затим о питању: да ли шефу државе треба дати право да мења садржај пресуде коју је донео односно предложио Државни Савет» То је право шеф државе имао и раније, па му је оно остављено и овим законом. Новину налазимо само у томе, што је Краљ у будуће те промене могао да врши само уз садејство свих министара. Ово је имало за циљ да се странкама пруже нове гарантије, пошто је у будуће за промене пресуда постао одговоран читав министарски савет, а не као што је био дотле, само један министар који је указ премапотписао. Као што се види већина је скупштине, позивајући се на принцип министарске одговорности, задржала стару монархијску традицију и место да сасвим еманципује Државни

Савет оставила је шефу државе његове дотадање прерогативе. |

Овако стање остало је непромењено до револуције од 1848. Тадашња уставотворна скупштина била је за реорганизацију административног судства у опште, а специјално за реорганизацију Државног Савета као врховног административног суда, и то у смислу његовог потпуног одвајања од активне администрације и напуштања традиционалног система по коме је формално административне пресуде на место Др жавног Савета доносио шеф државе. Но зато ипак ово питање није било решено самим уставом, већ је остављено законодавцу да га он реши путем обичног закона. Овај је то