Полиција
— 750 —
недоумици шта да радим. „Ја морам напоље“ помислих „Ја морам што пре учинити што веће растојање између мене и "ове куће. — Баш кад сам хтео да уђем у кухињу појави се у предсобљу жена, поводећи се. У десној руци држала је још револвер. На левом образу имала је повелику огреботину из које је цурила крв. До тога часа ја нисам знао ко је пао од куршума, и било ми је мило, кад видех да је то био мушкарац. Она стајаше неколико тренутака неодлучна, а затим приђе к телефонском апграту и скиде слушалицу.
Била је то веома лепа жена. Обучена је била у хаљину коју је имала и у Опери, а преко рамена јој је био пребачен огртач. Нема сумње она је очекивала долазак ове птице, што доказује поред осталог и то, што је лежала потпуно обучена у кревету и да је отпустила све три слуге. Не бих вам знао рећи шта се је у мени дешавало тога часа. Здрав разум говорио ми је, да је најбоље ако се одмах и што пре удаљим, па ипак, у пркос свему, као да ме је нека чудна сила приковала за то место нисам могао макнути, већ сам гледао непрестано на њу.
Она је имала новаца. Живела је сама, и није имала никога да ју заштити. Тај капетан Дејвис, за кога сам мало час чуо, сигурно је био њезин драган. У мојим очима изгле- | даше добра, исправна и часна жена. Видећи је како приђек "телефону и узе слушалицу, ја сам био потпуно сигуран, да је наумила позвати полицију.
Пре него је сањива телефонискиња из централе упитала, који број жели, ја сам искочио из полумрака, пришао пре«стрављеној госпођи, узео слушалицу из њене руке и опет је обесио на телефонски апарат.
— Ко сте ви» — Штар...
— Само мирно госпођице — одговорих ја. „Ја сам провалник који сам дошао да Вас оробим. Ипак, изгледа, да ме је судбина довела овде да вам учиним једну доброту. Идите "брзо тамо у собу и угасите светлост. Може бити да су ваше комшије или пролазници чули пуцањ и ако виде осветљене прозоре дојуриће овамо да виде ко је рањен“.
— Али ја морам звати...
— Слушајте рекох ја. — „Идите тамо у собу и угасите ону светлост само за пет минута, а онда, ако баш наро-
.