Полиција

— 853 —

Спорт Клуба и Загребачкога Грађанског и то се одмах видело по ужурбаном и претераном саобраћају ка Славији. Од Калемегдана, Академије Наука, Кнежева Споменика, Балкана и Москве, врвели су препуни трамваји, аутобуси и такси ка Славији. Мало су чудно изгледали ти људи који су се ку вали и пресовали у препуним трамвајима и аутобусима, и били су ми по мало и смешни: али, — футбал је и моја слабост... Не пушим, не пијем, не играм карата, па сам то изабрао да дам одушке живцима и да са времена на време вентилирам по мало узбуђења кроз нерве и мишиће. Не идем до душе на те утакмице сваке недеље без обзира на то ко игра и када, али када је у питању епска борба за традиционалну спортску премоћ између Београда и Загреба, једна племенита и чисто соколска, мишићна борба, то се не може пропустити.

Пун нестрпљења искочио сам код Славије из плавога аутобуса и појурио кроз ону гужву да ухватим место у другом аутобусу који вози од Славије до игралишта Југославије, Ја сам додуше корпулентан човек, важим за доброга боксера, али те особине овде нису ништа помагале. Када сам са тешком муком осигурао себи једно месташценце на левом углу задњега басамака, и када је крцато препуњени аутобус тешко кренуо задувано брекћући, имао сам осећање да играм улогу презреле крушке на ниско савијеној грани: први п0отрес и ја ћу се наћи на ледини. Аутобус је начинио стотину метара Шумадијском улицом ка Звездари. Машем се руком у задњи џеп од панталона за буђелар. Аутобус штруцнуа мени рука упаде у дубоку поставу — празнога џепа. Зној ме проби. Гурнем песницу даље у џеп, не може. Опет зној удари преко целога тела. Џеп је био празан. Мој драги буђелар кога сам купио још 1925 године у Бечу приликом свадбенога путовања, најзад је променио сопственика. У другоме џепу нисам имао ни динара за аутобус а не за улазницу за утакмицу. Стиснем уснице, искочим код Учитељскога Дома доле и кренем полако пешке ка Железничкој Станици. Са Саве подухује тихи лахор, али ја се презнојавам па никако да стане зној. Покушам да не мислим на ту ствар, звиждућем једну ариету из Травијате и мислим: шта је ту | је, бестрага му глава, да се убијем не могу и нећу, — поку-