Полиција

— 884 —

само што је у овим случајевима против њихових одлука могућа жалба на Рачунски Суд (Сошг де5 Сотртег). Покрај ових префектурским саветима поверени су и неки други послови, мање важности (н. пр. они дају извесним јавним установама дозволу за парничење). Неке су опет функције префектуроки саветници вршили индивидуално (н. пр. они су били чланови извесних савета и комисија; у извесним случајевима замењивали су префекта и т. д.. Ако се узму у обзир све ове атрибуције префектурских савета могло би се помислити да су они били претрпани послом. То међутим није био слуг чај. Могло би се пре рећи да су префектурски савети били скоро без посла. Како је дошло до тогар Пре свега што се тиче саветодавне функције префектурских савета, она је током времена постала једна обична формалност без икакве практичне вредности. Ако је тражење савета било по закону обавезно, префект, место да то мишљење тражи од префектурског савета пре него што донесе своју одлуку, достављао је једноставно своју већ готову одлуку савету, да ју његови чланови потпишу. А ови су свој потпис давали увек без да су се у опште упуштали у проучавање предмета. Што се пак. тиче верификације горе споменутих рачуна, током времена „жошло се до ове праксе: Рачуне су на место префектурских савета прегледавали чиновници префектуре; они су спремали и одлуке, на које су префектурски саветници само стављали своје потписе. Исто се по прилици дешавало и са административним споровима, што нас овде нарочито интересује. Њихов највећи део (а највећи део чине спорови око непосредних пореза) решавала је стварно администрација непосредних пореза или чиновници префектуре, док су префектурски саветници опет само давали своје потписе, и то најчешће и не испитујући много ствар. Зато је проф. Језе и могао рећи да код префектурских савета има једва толико административно-судских предмета, да се може испунити једно заседање у недељи“. (12 гејогте де сопзенх де ргејесште, у Вш. де фа Зосјеје а' Ришаев јед!а1ав јез, од 1910, стр. 82). — Која је била последица овогар „Судећи мало — каже проф. Јеап Рераих они губе навику и сигурност мишљења које је потребно за вршење те деликатне функције. Директна последица овог стања ствари јесте њихова тежња да занемаре упознавање. еволуције јудикатуре: ово је тим тежа погрешка, што је у