Полиција

— 989 —

У то доба Јариз је својим зидинама окружавао, као и сви велики градови свих времена, најбоље и најгоре људе. Богатство је било у рукама неколицине, а већина је уживала једино у конфору и (неодговорности. Сиромаштво и беда били су јако распрострањени, пожуда и разврат страховити. Као украс аристокрације и уметника, биле су „опасне класе“, конвикти и специјалисти у злочину, организовани у праве еснафске заједнице и удружења, чија је глава био онај фамозни Суд Чудеса (Сошт де М!асјез) о коме" ћу мало доцније говорити понова. Противу ове армије злочинаца, чија је делатност постајала са првим вечерњим сумраком. господар свега што се на улици затекло без довољне оружане одбране, све до шеснаестога столећа — краљевски верници и грађанство организирали су се на сличан начин, и, до: извесне границе, са успехом.

Прва полицијска наредба у Француској датира из шеснаестога века; али још у десетом веку Хугуес Капет даде Паризу једног шефа полиције, којега су звали Ргбуо! ае Рап; (начелник, најстојник, предстојник Париза) и у коме су биле сједињене највише и најглавније дужности Председника Суда Правде, Војног Гувернера и Гувернера Полицијских нага. Па и ако овај први главар канцеларије није оставио неку баш беспрекорну успомену о себи (она није: чак била ни поштена ни добра) он беше, поред свега тога, једна важна фигура, као и његови следбеници.

У нарочитим приликама Ргбеуој де Рапз, обучен у одела прошарано кожом хермелина, јахао је на богато окићеноме коњу, праћен двојицом пажева који су носили његове знаке достојанства: шлем и железне рукавице. Он је имао: под својом командом једну полицијску регименту и још. две чете: почасну стражу на коњима и тзв. путну гарду пешаке. Као локално људство он је имао под својом командом у свакоме кварту вароши извесне одабране грађане и под сваким од њих је било десет пандура, који су били дужни да надгледају, да се закони поштују и спроводе.

Ауторитет ове овако састављене полиције није био Бог зна какав. Ови добри људи су волели да чувају законе али не и да се бију за то. Остајали су радо и добровољно, наоружани, по целу ноћ на вршењу своје дужности, а да: неби заспали „трубач“ је са замка свакога сата дувао у рог'