Полиција

060 --

и тако будио из сна ревне чуваре мира и сигурности. Ови грађани — тврди Етијен Марсел — учинили су доста за безбедност општине, али су били љубоморни на Оџег; Еоуа! (краљевску стражу) која је у ствари била права варошка полиција, која се старала са успехом да се наредбе и прописи спроводе. Мора се назначити, свакако, да, и ако је краљевска стража штитила варош војничком строгошћу; њени чланови нису били ни мало у непријатељству са корупцијом. «Савремени онодобски хроничари тврде, да је свакоме лопову, који је дао жито пандуру или стражару, казна одмах била опроштена или укинута. Овај рђав пример долазио је од гла„вешина. Оно што је Ргеуоћ де Рап5з примао једном руком разоружало је његову другу руку. У једно доба француски краљеви продавали су јавном лицитацијом положај и звање овога Ргемоћ де Рашз. Било је случајева да су два оваква превоа у исто време вежбали своје војнике и продавали се "разбојницима. На срећу Луј 1Х заведе у Паризу правду и судове који су радили „независно од полиције и то кроз много векова доцније. Он први пут постави на положај Прево-а једнога поштеног човека, Етијена Буало и најсуровије је кажњавао свакога грађанина који није хтео учествовати у борби за добро и мир свих грађана. Из обавезне бесплатне службе у гарди сигурности није се могао спасти и ослободити нико осем адвоката, доктора, правобранилаца, чиновника, мужева жена у другом стању и оних преко 60 година „старости.

Ова гарда сигурности, и ако се тако звала, није била баш довољно сигурна, и она отказа једнога дана послушност, те је Хенрих Ш распусти. Она није била обновљена све до стварања Народне Гарде, која је бројала 240 људи.

До седамнаестога века у овоме није било никаквих сен·„зационалних новитета и промена. Јер, ако се каже да је Луј ХГ владао по идејама своје полиције, то је била његова политичка полиција, којој је он поклањао велику пажњу. Утврђено је да је он дао велику иницијативу за уређење поштанског јавнога саобраћаја искључиво зато да би олакшао дописивање и везу својим безројним шпијунима или да би похватао писма целога света у своје руке.

То је било у осамнаестом веку, тачније названом је "стапа једе — Велики Век — када је Луј ХМ, тај велики