Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 2

Да почнемо са Марком. Једнога дана 1886. год. ухвати жандарм пред позориштем Марка, баш у тренутку, кад је хтео да завуче руку у капут једног господина. Овај жандарм био је на служби при кварту врачарском. Баш се тада био враћао са „експедиционом" књигом из Управе града Београда у кварт, кад је Марка пред позориштем спазио. Познавао га као »злу пару«, па за то је и застао, те је ову „тицу" зграбио за јаку и у кварт спровео. Марко ко' —Марко. Није се ни чега тако бојао као »говеђе жиле'.... Од ње је имао „респекта" и заклињао се, да ће бити „поштен" само ако му се сада казна опрости. — Па добро, рекох, опростиће ти се кривица, ал' да испричаш лепо, како си члану Р. предигао сахат у његовој канцеларији. — Хоћу, вала, баш онако како је било. И тада се Марко расприча: — Једном ме доведоше са велике пијаце у кварт код члана Р. На њему сам спазио леп, златан ланац, који му по трбуху падаше. Чим сам стао пред њега, почех плакати и запомагати: молим, г. члане, само ми сада опростите! Никада нећу више ништа учинити. Само ми сада опростите. Бићу поштен и радићу свој занат. За тим клекох и тако вукући се на коленима дођох до њега. Обгрлих му колена и покајнички молих га да ме не казни. — Е, добро, Марко, рече члан. Нећу те казнити, јер сада ниси ништа ни учинио. Само си нађен у скитњи. Ал' ако те још једном нађем без занимања, одраћуте као — пса. Сад иди, па на^и себи службу. — Хвала г. члане... Идем... само, молим, видите колико је сахати, да знам овај час кад сам почео поштено живети. Г. члан се маши руком за џеп. Пипа, нема ни сахата ни ланца. Чуди се. Гледа, — опет пипа, аја, нема па нема... Ја му иружих и ланац и сат. — Ево, г. члане, ово је била моја »последња операција.« Никада више нећу овако радити... — Ето, тако је то било!.... ★ — Лепо Марко! Ал' сад ми причај како крадете кокошке? Марко прсну у смех. (Наставиће се) СПРЕЧЕН ЗЛ.0ЧИН Историја једног покушаја: прављење лажних новчаница. 0 прављењу лажних новчаница, писало се до сада млого. Ова радња узимала је све више маха у разним правцима. Ал' начин извођења овог казнимог дела, вештина интересованих лица за овај посао, веома је јако занимао Пештанску полицију, К0 Ј а ј е ушла у траг онима, који су хтели да ФалсиФикују српске новчанице од 10. динара. Пошто је ствар од општег интереса, а нарочито што у њој играју улогу два Србина, ми ћемо је испричати нашим читаоцима, онако, како је текла и како је изложена у акгима пештанске полиције. .... Једнога дана дођоше у Пешту два странца. Кочијаш их је одвезао у гостионицу код »Зеленог Венца« у Керепегнкој улици. Собом су носили два доста велика путничка пртљага,., На први поглед видело се, да су од пута уморпи и да су желели мпра и одмора. Чим су ушли у одређену собу, иаредили

су послузи, да их нико не узнемирује, јер желе да се одморе од нута и умора. У књигу гостионичарску, у којој се бележе путници записали су ово: Вилман Јосиф трговац из Београда; Ђура ТуцаковиК банкар из Београда. То беше све. Ал' особљу ове гостионице пала су у очи ова два сумњива странца. Нарочито њихов поглед, па онда често обзирање и оно: да их нико у соби не узнемирује. Да би оба одстранили од себе сваку сумњу изјавили су: да желе дуже остати у овој гостионици. То, а и њихов галантан живот, одстранило је од њих сваку сумњу, и особље их је са поштовањем и поверењем свуда предусретало. Оба ова госта нису неколико дана из своје собе излазила. Но кад су једном пошли у варош наредили су собарици, да им собу не дира и не спрема, јер, веле, имају млого ствари, које се лако могу разбити, а тиме би знатну штету претрпели. Кад су изашли из гостионе, упуте се полако у „биро" мађарског штампарског удружења. Јаве се секретару. — Шта желе господа? упита их учтиво секретар. — Треба нам два вешта штампарска радника, који потпуно разуму српски језик, а тако исто и један добар машиниста, рече »Вилман.« — Биће те услужени. Молим за број и улицу вашега стана? — Гостиона „Зелени Венац« у Керепешкој улици . . . — Захваљујем, Тачно у 4. сахата послаћу вам и слагаче и штампара. Странци се учтиво опростише са секретаром и одоше у правцу Андрашијеве улице. а за тим свратише у варошку башту где су ходили у живом ал' поверљивом разговору . . . У 4. сахата по подне, дођоше.у гостиону код „Зеленог Венца® два штампарска раденика и један машинисга. Између њих био је један Србин, неки Ранко Милић. Пријавише се странцима. Пажљиво их испиташе, па онда веома љубазно одбише она два слагача а задржаше Милића, који с њима у соби остаде. Чим су она два слагача изашпа, Ђура мету кључ у браву и затвори собу. Ос-тадоше њих троје сами. — Господине, одпоче »Ђура« врло тихо и с поверењем, ми смо овамо дошли по једноме важноме послу. Тај вам посао можемо поверити само тако, ако умете тајну чувати. Ваше ћутање, донеће вам 420 Форината месечне зараде .... Ранко одговори да ће тајну чувати, и да се на њега могу слободно ослонити. — Дакле, чујте, настави Ђура тоном строгог поверења. Ми смо чиновници државне штампарије у Београду, Наш је утицај код меродавних Фактора у Србији велики, и ви ћете тамо добити леп положај, но под условом, да се једна новерљива ствар сврши овде у Пешти. Ранко с наггрегнутом пажњом очекиваше шта ће даље бити — У нашој државној штампарији, поче опет »Ђура«, нестало је »клише« од новчанице 10. динара у сребру. Тражен је поверљиво на све стране али без успеха. 0 овоме власт ништа не зна, јер би ствар узела јаче размере на штету чиновничког персонала, који у тој ствари није крив. Управник штампарије у грдној је неприлици. Боји се, ако се за ово дозна на надлежноме месту, да ће доћи под суд са целим својим особљем. И није му лако, па боме ни пама. Ствар је врло тугаљиве природе. За то нас је управник овамо послао у највећој тајности и поверењу, да се овакво »клише« изради, како би се изоегле неприлике, које би неминовно настале, ако се овоме делу у траг уђе. Ето, за то смо вас позвали, да нам овакав