Полицијски гласник

БРОЈ 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Све је ово БркиК са дружином извршио за један дан, почињући од 5 часова изјутра. Његов друг Кондовић, имао је обичај, кад убија, да каже жртви: „Зини скоте, да ти не кварим зубе", и увек је свакога гађао у уста. Сада се Бркић налази у рукама власти и нод судом, окован у тешко, за овакове зликовце, сковано гвожђе. Са саме слике коју доносимо, неби се могло стећи убеђење, да је овај млади човек, толико свиреп, кад његова недела неби то сведочила. Приликом сликања, нису му смели да даду исправну пушку, и ако је окован, јер колико се зна за њега и колико се верује у његову смелост и кураж, па још и како је окићен реденицима у накрс, покушао би јамачно поред свега тога да бега. Власт га је сликала у хајдучком оделу зато, што ако би се, каквим случајем измакао из руку њезиних, да га доцније може свако познати.

ЛАЗА ГОДОРОВИЋ „ЂАК"

У колу полицијских преступника, Лаза »Ђак® заузима једно од важних места. Он је био писмен, па за то је међ' друговима и био прозват: Лаза »Ђак к . Писац ових редака, имао је с њиме и сувише много посла, па за то ће изнети овде само један случај, који илуструје, не само одважност, него и вазда готову одлуку његову, да себе и своју слободу брани и убиством својих гонилаца. Лаза је био обичне величине: више смеђ; готово увек благог и насмејаног лица, али под тим осмехом скривала се права зликовачка душа.. Он је у више маха био осуђиван за разна злочиначка дела. Нарочито, опасне крађе, долазе у оквир његових најмилијих предузеКа. Био је преко мере хитар и досетљив. Писао је врло лепо, а стил му беше смишљен и без ортограФских погрешака. Једне ноћи, а то је било од прилике у јесен 1886 год. писац ових редака беше обилазио с патролом реон кварта врачарског. У железничкој улици (пређе »три кључа") застаде са жандармима пред једном малом, ониском каФаном, у којој је жмиркала лампа више плехане пећи. Могло је бити око 12 сахати ноћу... Спољна врата беху до половине у стаклу те се лепо

виђаше унутра у каФани. До саме пећи седео је човек у малом, црном шеширу, више немарно и слободно. Шешир је био натукао дубоко на очи. Сем њега, никога више није било у каФани. Бледа светлост лампе беше обасјала његову целу Фигуру. Изгледаше, да се у њој скрива један опасан зликовац. Као дежурни те ноћи лупнух па врата. Унутра тишина. Човек се код пећи не покрену. Лугшух и по други иут. Осмотрих кроз прозор, Човек се код пећи прену. Нагло ђипи са столице и диже шешир по врх чела. — То лице! викнух. Он је!.... — Отварај у име закона! Човек онај брзо приђе вратима и одригла браву. Уђох за један корак унутра а жандарми стајаху на пољу пред вратима. — Ко си ти ? — Зар ме не познајеш? викну упитани и појури поред мене на поље. У руци му се засија велики, месарски нож.... На вратима се заглависмо. Није имао маха да нож употреби. Брзо га одгурнух напоље и он испаде на улицу и поче бежати. Викнух жандармима да појуре за њим. Они се нададоше у трк за њим вичући стој, а за тим избацише и неколико револверских мегака. Редов Велимир, мали. али срчан војник јурио је за бегунцем у правцу »Госпођине чесме®. Ту се бегунац спотаче и паде у један ров, а Велимир га дохвати за гушу и упре хладну цев од револвера на његово чело. У то стигох и ја са осталим жандармима. Везасмо добро бегунца на га из мрака доведосмо на светлост једне уличне лампе. — Ко си ти? А, а, гле, па ти си Лазо, соколе мој ? Е, нисам се надао, да ћу те овако изненада наћи ! — Моли се Богу, рече он, што се заглависмо на вратима, а ти би сад купио црева по калдрми. То је био Лаза „Ђак". ★ * * Лаза је издржао своје и био је протеран негде у Србију. После онога случаја на годину дана, добих писмо једно из Зајечара. Отворих га. На њему беше подписан : »Лаза ђак«. Прочитах лепо исписани рукопис и просто ме целог језа подузе. Лаза ми је између осталога ово писао: »Ако да Бог, те дођем у Београд, прва ће ми брига бити да теби смрсим конце. Ако те онда, оне вечери, нисам смакао, смакнућу те чим дођем у Београд. Ово ти је иоздрав од Лазе „ђака". (Свршиће се)

СЛИЧИЦЕ ИЗ КОЦКАРСКОГ ЖИВОТА

I. Познајете ли Марка »чапкуна"? Е, то вам је коцкар прве врсте. Хитар и окретан. Очи му играју као по — зејтину. Домишља се свакоме ђаволу. Најрадије сече кесе и потура под дукате сељацима »тантузе". Неће да напада на појединце, ал' хоће да се ушуња у отворене станове и зграде, те да придигне што му до руке дође... Он је уважен међ' својим друговима. Што је умео да вара, е, у томе је био, што но веле, прави »виртуоз®... Ми ћемо овде изнети само кратке сличице његовога »шеретлука" а пошто смо били у положају органа београдске полиције, то ћемо и о другима његовим дуговима коју проговорити, те да се види, са коликом »дозом« препредености и лукавства располажу ти »питомци" београдске полиције и тврђаве београдске.