Полицијски гласник

БРОЈ 5.

У БЕОГРАДУ, СУБОТА 6. СЕПТЕМБРА 1897.

ГОДИНА I.

С /7р у ур уу р хо с/ тз ооо зоо ооо соо оо о сло сууо -уур обо обо С

) с/ур сгур уур с/ур с/уоосо <уоо ооо ооо с/ур осо сгур ооо с/уросо оур с/ур <ууо |уур осо <ууг» с/а-р сг?о с/уа ооо ооо ооо оооосо сг?с

ПОЛИЦИЈСКИ глдсник СТРУЧНИ ЛИСТ 3 А СВЕ ПОЛИЦИЈСКК РАДЊЕ

с/у2 '/>0 ууг с/у) с/у5 обо <уур <ууд обо роо с<ур ооо с/ур ос-о с/л -ууг) ооњ' (уу7) оос'".>у р (уу5 с^) с/>с С/ >^ С /у5 слс "ооо с/то с/5с осо ">?■?) С /ур <уур сууо суур ооо С /ур ооо ооо ооо ооо е/уо с /го ооо <уу5 оро с/ур ооо »ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК' 1 иалази једанпут недељно. — Претидата се нолаже у Београду код Урединштва »Македонска удида број 20.« а у унутрашњости код овлашћених скуиљача или на попгги. — Цепа је листу на годину 20 динара, на ио године 10 динара. За иностранство на годину 80 динара. За иисаре ири начелствима, практиканте у опште, онштинске писаре оних општина које су већ нретнлаћене и за жандарме, у нола цене, но ови морају неносредно слати нретплату уредништву. Поједини бројеви не продају се. — Рукониси не враћају се. — Писма само нлаћена нримају се. — Огласи нримају се но погодби и то, месечно, тромесечно, нолугодишње и годишње.

0 /2о осо <уур с/>0 с//р С /у5 оур С /ур (уу5 С /50 о у О ј ГУ ? оођо со с/уо О ј С /~.~ о ОП >50 сууо С /ур С /ур С /уз ууо сгјо СГ^ ујс ооо уур (у л|'(ууо с/^ : с//: С /ур уур" о>оо -уур уур ооо с/ уо 6оо оуо осо оор С /зо (уур с/ уа ооо ооо о < у > ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ДИМИТРИЈЕВИТ1

/1ИСТ УРЕЂУЈЕ ОДБОР

"• */./ V/. _// //: //. //г //■, хх ■//: //г •//. //. //. с/ут> х/ •✓/. •//. •✓✓. •//. /-• •//•.. // :// /х. //. •// .-/. •✓/. ух •//•■ у/-. '/. /х :х/ /■-'. //, V/ •//. •//. •// // '// • ■

ТАОИНА ПИСМА

1. (продујкеше) У Всрлину, Јула .... Јевропска полиција нарочито гони листове: „РгегћеИ*. Излази у Лондону и Чикагу. Девиза му је: „Противу тирана сва су средства дозвољена и оправдана«. Па онда: »Хпћигф«, са девизом: »Доле с престолом, олтаром и кесом". Рат владаоцу, цркви и капиталу. За тим : у ,8осГаМетоћга1 к , Ђ Тће СоттоппеаИ', »УогмаПв«, »НећеИ«, »РгоШаг«, „Пе^о1иНоп" и други. Сви су ови листови анархиски. Сваки им је чланак дражење противу постојећег реда и позив на буну. Наша је парола, вели онај први лист, пре свега: пролетари свију земаља и народа! оружајте се, оружајте се што пре, јер је час борбе близу . .. Све ове јевропске полиције н њихове лоповске владе не могу ништа учинити ... I I религија и аукторитет и држава — све је то никло на једном стаблу . . . Доле с њима . . . Свети рат иротиву свега што постоји ... На све ове револуционе новине строго се пази. Али преко тога свега, грдан број растура се по Берлину, Бечу и Пешти. Штампају се на стотине хиљаде, и, мимо све пажње на граници, уносе се и раздају по свима редовима,, на чак и јавним локалима. Обично шеФови анархиста прве бројевс у ковертпма пошљу шефовима јевропских нолиција. Тим терају као неки пркос и сирдњу. И још. по неки нут, јаве картом, да ће толико и толико хиљада листова да се растуре по Берлину, Бечу, и т. д Разуме се, да анархисте овојим друговима пишу са шиФром и под другим именима. У јевропским нолицијама то зову — ОесћаЛгеаве. Писмо често иде кроз неколико сигурних, поверљивих руку, док дође на праву адресу. Револуциони клуб у Њујорку иде чак тако далеко, те тражи: да му чланови лично нредстану. Тај клуб, познат јевропској нолицији под нменом : Р1с-№с-Согш1с, управо је стожер светским револуционарима. Његове су везе разгранате по целом свету. И сва поједииа друштва анархијска, из кога било краја света, стоје као у некој зависности иод њим. Неће бити без интереса, да овде изнесем једно новерљиво упуство, које је овај комите, разаслао тајно свима револуционим дружинама ио Јевропи. Оно гласи: »Уауство за револуционаре и анархисте. Никада не мојте казивати нраво име ваше и ваших чланова. Ствари и догађаје не казујте никада тачно и јасно, да и други ко може чути и разабрати. 0 томе што мање писати. Што год је могуће више, треба избегавати писање. Тек у преко потребним случајима

треба се поверити напиру ... Па и кад се говори, да се добро иази. Говорите увек мало. И пазите добро шта Кете рећи. И кад говорпте осврните се око себе, јер смо одасвуда окружени непријатељима нашим . . . Ко се решио да извриш револуционо дело — нека ћути. Нена никоме не назује. Пазите добро н икоме .... Ако још ко суделује у томе послу, онда још казати само њему. Иначе онет — никоме . . . Ако револуционар буде ухваћен, нека остане равнодушан и хладан. Нека само ћути. Ако је могуће гониоца убити, онда нека се на то употребе сва срества и сва снага. Ко хоће, нека се и самоубисгвом послужи. И то је добро . . . Када почну исиитивати, никада и ни по што не говорити много. Нарочито избегавајте свако објашњавање. У колико је дужи протокол исљедников, у толико је већа опасност, да ће се из одговора и испита вашег открити и на јавност нзбити цела ствар наша. Зато ћутнте... Али када дође претрес и вас изведу пред суд, онда нека сваки револуционар оптуженичку клуиу претвори у говорницу. Нека одатле, са тога места, свом снагом брани револуционо-анархијска начела Разуме се, све то нека се крије, док ствар још не буде доказана. Али ако је већ ту, ухваћена, и ако је пут за вешала већ сиремљен, онда, нека се сваки револуцаонар на њих нопне као прави мученик за своја начела . . . Иошто се прпметило, да многи револуционари овако не раде — то се издају ова нравила свима ради знања и управљања " Што цео свет изненађује, то је она кураж, она ванредна слобода и енергија, којом владају социјалисте и анархисте. Да номенем један случај. Стари цар Виљем имао је обичај, да свакога дана по иодне око 4 сахата седи крај једнога прозора у своме двору, ту запали дугачку лулу, пуши и посматра онај шарени свет, који у то доба нарочито туда пролази да свога старога цара поздрави. Ко је био у Берлину знаде тај »историјски нрозор® п ако је »под липама« шетао, могао је увек цара видети. Прозор није внсок, у мезанину. Али, докле цар туна седи, осам најбољих агената стражаре испод и нрема прозору царевом. Осем њих још шест шуцмана (жандара) и два три коњаника обилазе и мотре онде у околини. И крај све ове полицијске пажње десило се ово. Цар, седећи тако крај отвореног прозоЈза, осети да га нешто куцну у ирса. У први мах, колико је старачким очима могао опазити, учини му се да ће то бити каква тичица гоњена, улетела тражећи заклона. Дарну у звонце. И дежурни ађутант уђе у салон. — Видпте — рече цар — нешто је кроз прозор улетело. Биће сиротица тица . . . Ађутант се сагну и опази писмо. Брзо га дигну с пода и стрпа у мундир . . .