Полицијски гласник

ВРОЈ 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Кад је тако вешто побегао први пут, на њега, треба обратити пажњу, као на опас-ног лопова, а лик му треба да упамти сваки грађанин, на случај да опет побегне, те да га се причува н властн прокаже. У хватању овога лопова, речени Миливоје Радовановпћ жаидарм има особнту заслугу. Ми му са своје стране честптамо на пажњи, а надлежни би учинили врло добро дело, кад би га нредложили за одликовање, јер је заслужио с поносом у својој служби сваку похвалу и одличије.

ПРЕПРЕДЕНА ВАРАЛИЦА

И Београд се убраја међ' градове, у којима се догађају чудновате ствари... Нема само Беч, Берлин, Париз и т. д. своје иреиредене варалицс и коцкаре, већ их нма п Београд. Истина, у Београду нема Картуша., ал' има Драгутина 3.... који би се, да је само Картуш у животу, могао с њиме мерити у свакоме ногледу. Драгутин је београђанин. Жив, окретан и предузимљив. Да је учио школе далеко би дотерао; ал' он је претпоставио ђачки жнвот коцкарскоме живбту. Из ране своје младости дружио се са неваљалом и распуштеном децом. Ирисвоио је све н.пхове манире и навике, и старао се, да их у вештини надмаши. И заиста, показао је у томе правцу ванредно добар успех... Видело се још тада, да у њему лежи таленат за све оно што је хрђаво п подложно осудама земаљских судова. Ми ћемо се позабавитп с њнме мало, не за то, што у опште заслужује какву пажњу јавнога органа, него за то, да предочимо полицијским чиновницима једну препредену варалицу, с којом се они често у својој служби сусрећу. Ми ћемо овде изнети неколико случајева, из којих ће се видети, са колнко лукавства, оштроумља и смелости врше поједини » фини « коцкари своје операције. Причаћемо са свим »Фељетонски,« те да буду ови ретци занимљиви за наше читаоце. Драгутин је познат у Београду са свима'односима, како трговачким тако и појединих других грађана у приватном њиховом животу. Он неће да напада смело и отворено. Он није »сецикеса,« пити ће у опште своје руке да каља обијајући дућанске касе и Фијоке. Не, он ради на »свој (< начин, — смишл?ено и одређено. Он је у опште по својој спољашности »отмен« и углађен. [Бегов те нзглед привлачи па и осваја. Умео је врло лепо да говори. Кретање му је било фино , унраво »салонско«. На своју »тоалету« особиту је иажњу обраћао. Ретко кад, да нисте видели у рупици његовога капута какав цветак ружичасте боје. Више пута изгледало је, да је »притежалац« каквога одличија. На кратко, Драгутин је имао сва својства финог н препреденог варалице... И баш та Финоћа у манирима и кретању у опште, одстрањнвала је од њега пажц>у полицијских органа... Ради нзвр]пења својих операција, он је имао у џепу »визит-карте« многих виших чиновника п виђенијих трговаца. До тих карата долазио је наивношћу појединих штампара, који су му, у цељи поруџбине, давали такве карте као. »мустре,« да из њих избере слова за своје пбсетнице, па их је просто у прегледању предигао.... Дакле, да испричамо само неколико случајева његових »финих операцпја....« Једнога дана нред вече дође он у трговнну С. у КнезМнхаиловој улици. У дућану беше сам газда С. — Слуга покоран. Част мн је преставити се. Секретар Министарства Народне Привреде Н...

— Мило ми је. Чиме ва<5 могу послужити ? —■ Рад сам да вам будем муЈнтерија. Мој шеФ г. М. пазари код вас ? — Јест, он је мој давнашњи муштерија. — Молнм вас, нека ми се измери: десет кила шећера, знате... жена... »слатко"; две киле каФе ама од оне најбоље; пст Фунти »миликерц свећа"... Пет кила ниринча од онога по динар кило.... Знате, хоћу да сам за месец дана миран.... па онда.... — Молпм... молим... — Шта оно рече жена?... Ха, сећам се... за децу кутију бонбона.... —• Молим... још...? — Да, имате ли свежих »сардина« ? — 0, веома добрих. Баш смо их јуче добили... — Лено, метите и од њпх 10 кутија... Чудо ! И ја и жена веома радо једемо свеже »сарднне«... А после, знате, и гости... — Тако је. Молим, друго ? — За сада ништа... Направите рачун, па ми све то пошљите у кућу Сиасојевића адвоката до »Пале Ројала"... Ево моје карте... Жена ће исплатити... Збогом... Пође иа застаде. — Пардон. Молим вас, да момак до^е на она врата из »Кнез-Михаилове® улице, јер су она од »Спомешгка« затворена. Знате, има свакојаких људи, а авлија никад није без каквих кућевних ствари. — Молим, не бриннте се... — Збогом... — Збогом... Кад је ово Драгутин казао он је и знао, за што је и у каквој цели то казао. Из дућана отишао је право пред кућу Спасојевићеву. 'Гу је гледао »аузлоге« и чешће се обзнрао да види иде ли момак. Кад је сагледао из далека, стао је близу врата која воде у узан трем и ту је момка сачекао. — Дође ли? — Дођох господине... — Је ли ту све? — Све... — А рачун? — И рачун... — Добро, дај све овамо а ти иричекај овде. Одмах ћу те зватн. Знаш, жена ми се облачи, хоће вечерас у позориште... (свршиће се)

ИЗ ОТРАНОГ ОБЕТА

Суђење за покушај крађе у Енглеској. — Занимљиво је свршена ових дана једна ггарница у Лондону код тамошњега Вестинстерског полицајног суда. Некога кесароша ухватио је жандарм на самоме делу, кад је хтео покрасти једну госпођу на сокаку. Овоме лопову требало је сад судити. Лопов је прпзнао да је госпу хтео покрасти, али јој је шпаг био празан, дакле ничега није ни било за крађу, иа ништа није ни украо. Па инак, ма да је се доказало, да је оптужени заиста нрави лопов и да је за крађу већ неколико пута био кажњен, суд га је прогласио за »невиног« и пустио на слободу, а то је по једноме параграФу енглескога закона, но коме се нокушај за крађу не може казнити, ако у ствари ничега нема што би се дало украсти. Поштен ЛОПОВ. — Царска академија наука у Петрограду послала је године 1871 на политехничку изложбу у Москву и