Полицијски гласник

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Шта је? Хм! Ето шта је . . . Синоћ ме је молио, да му овај пакет подигнем са земунске поште и да положим колико износи доплата. Он је сад отпутовао а ја уложио толике иаре. Треба да чекам док се господин министар врати ? Као да ја имам новаца да ми лежи у туђим стварима. — Па колико сте дали за нахнаме (повуку) ? — Осамдесет и пет Форинти . .. Ево стоји и на пакету. — Их, као да је осам хиљада, толико сте се разџапали. Па и осам хиљада да су, има нас осам стотина његових пријатеља овде у Београду, што би за њега дали у свако доба.... Дајте овамо тај пакет —• рече, и чисто му га истрже из руку. За тим извуче „портмоне 1< и изброји му 85 Форината. — Е, па кад сте баш такви иријатељи г. министрови, има тамо још један пакет од сто Форинти, ну ја нисам имао толико новаца да га подигнам — рече Алекса са ђаволским осмехом. После кратког споразума, Алекса је дошао до још 100 Форината и срећно умакао. Кад је после три дана г. министар дошао с пута, казао је: да он не зна ни за какве аманете а још мање да је по коме поручио да му их донесе. И кад је у присуству оних истих пријатеља и онога, што је Алекси дао 185 Форинти, отворио пакет, на велико њиово изненађење, у пакету су нашли умотане у некаквим дроњцима — три цигле. Још један случај : У једној од главиих београдских улица, баш некако преко пута од куће газда М. постоји један хотел. М. је скоро сваког дана по подне ишао у каФану на по један „ мали срарбл ", што га по неки зову „ фамилијарни <рарбл а . По који пут богме деси се, да се од <( жалога (с претвори и у Ђ велики к . Играло се отворено у кафани и то је сва она околина знала. И оног дана, кад се догодило ово што ћемо испричати, било је коцке. Преко пута, на вратима дућанским стојао је дугогодишњи М . . . ов кирајџија Ј. Очекивао је на муштерије. Он није био каФански човек, али је све знао шта се ког дана десило; на пр. ко је кад играо Фарбла и колико је добио или изгубио. Баш кад је бацио поглед на каФанска врата, она се отворише и један келнер, гологлав, са салфетом у руци изађе и упути се управо к' њему. — Господар М. моли вас, да му подтаљете сто иедесет динара. Знате, не иде му данас нешто најбоље. — Е! зар је баш так,о страдао! — рече Ј. и оде за тезгу код чекмеџета. Хе, па у онолико, колико је јуче добио . . . Шао ми је. Јуче сам од њега добио два динара бакшиша, а данас већ неће бити ништа. Најзад ко зна, могу му баш те ваше банке бити срећне па ће повратити. — Дај Боже, али мучно — рече Ј. и пружи му 15 банака .... Био је то овај Алекса, а не келнер. Он је већ неколико дана кројио план и добро га је скројио. Чим је примио банке вратио се у каФану. Са астала, где је седео узеоје свој шешир, иа на тако-звану аркапију — ухватио маглу. За ову превару дознало се тек после 14 дана, кад је Ј. плаћао кирију М—у, и том приликом у мал' се људи не иокрвише око тих 150 динара. Кад је Алекса за ова побројана дела ухапшен у апсани Управе града Београда, употребио је ову мајсторију. Једнога дана, кад су сви апсеници пуштени били у авлију на ваздух, Алекса беше ОФиксовао ципеле, одело очеткао, косу лепо зачешљао а бркове уФитиљио. Гологлав, и још са запаљеном цигаром он се упути са свим куражно уз басамаке које

воде горе у канцеларије управине. Видио је и чуо да је иа 2—3 минута раније смењен шилбок кога је Алекса већ ошацовао. - Куда ћеш ти ? — викну шиљбок. — Шта ? — испрси се Алекса — зар ти слепче ј едан не познајеш ни Управине чииовнике. А? — О молим, молим. Извините господине нисам вас видео... Мислио сам.... извињаваше се учтиво наивни жандарм. — Сад ти опраштам, али други пут добро отварај очи шта радиш. — То рече и продужи уз басамаке. После овога на десет минута, двадесет жандарма и сви детективи управини, који су Алексу лично познавали, прокрстарили су цео Београд, али Алексе нигде ни од корова. На два три дана доцније у каФани званој »ЛаФ (( у Смедереву, за једним столом седели су срески начелник и неки Шандор трговац из Мађарске. Пред њима је јоги печење и колачи а у Флашама право оно смедеревско бело вино. Између њих се водио пријатељски разговор. Час мало, па звекну чаше. Један другом наздрављају: Трговац Шандор жели капетану да скорим буде начелник окружни, а овај опет Шандору: да му трговина донесе милијуне — Ја сам вас познавала господин капетана још кад сте била у К. писар. Куповала сам ја онда тамо трупци од орас. Ви сте врло добра човек и вешта полицајац — Знам, сећам се и ја вас врло добро драги хер Шандоре, само нисам могао одмах да се сетим.... Чини ми се, били смо баш и за једним столом, у једном истом друштву.... Мислим, беше то баш у хотел »Такову« .... — Јест, јест, врла добра. Хе, ви врла добра памтите. Ама знала сам ја да сте ви бистра и паметна човек . . . И опет куцнуше чаше. На вратима се указа жандарм. Уђе и разгледа по кафани. Кад спази капетана, упути се к њему одмереним, војничким корацима. На, два корака стаде и одаде му почаст по војнички. — Господин капетане покорно јављам да . . . . да . .. . сам госпођу капетаницу известио, да ћете .... да ћете .... доћи са вашим пријатељем на каву. ( свршић^ св)

Ово је онај кривац о коме говори г. Таса у својим писмима. (Види бр. 3. овога листа). Кривац није хтео да се слика,

па је криминални иншпектор берлинске полиције наредио, да се кривац силом нагна на сликање. Из ове слике види се, како