Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 10

I Опште питање :

Други сведон.

Зовем се Миљко Бојичић, имам 40 година, родом из Оглађеника, ожењен, имам троје деце, неоеуђиван, вере православне; писмен, способан за сведока.

II На стварно питање каза:

Синоћ, не знам поздраво које је доба било, изашао сам из куће да стоку обиђем. Моја је кућа близу куће оштећеног Петра. Комшије смо. Кад сам из кошаре изишао, спазих према месечини Исидора Дулића, како мину поред пута и изгуби се иза оних ограда Мирка Гајића. Лепо сам га видео и познао. Мислио сам, шта ће овај у ово доба овде ? Мора бити да нешто смера. И доиста, сутра дан чух, да је мој комшија Петар покрађен. Свакако биће, да је Исидор ову крађу извршио, јер је познат у селу као неваљалац и нерадник. То је све што имам да покажем по овоме делу. На казано заклећу се. Писати знам и то само своје име да подпишем. Тражим 4 дин. дангубе. Миљко Бојичић. Пред нама без примедбе Тривуи Жаркови)!. Мнјаило Ив.анић. Оверава иследник Начелник ср. Илија Марковић. Дедовођа, писар Славко Шајкови}!. Бр. 8531 Региење. Како овде има довољио основа да дело постоји, и да је учинилац истога Исидор Дулић из Оглађеника, то одмах узети на одговор Исидора на основу §. 117. и 118. крив. суд. поступка. 27. Априла 1897. год. Н . . . Иследник, Начелник срески Илија Марковић. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

пиоари општиноки

Ми смо писали у бр. 8. о писарима општинским, па смо обећали, да ћемо објаснити, на који су начин општински писари и друге сеоске ћате изиграли §. 471. грађ. суд. пост. Као што је познато, тим наређењем закона прописано је : да се земљоделцу не може за дуг продати: пет дана ораће земље, кућа и окућница од једног даиа орања, и друго. То не може земљоделап ни сам продати, ни ма којим начином отуђити. Али ћате су и ту нашли лека. Они не пишу документа да неко своје имање отуђује или продаје, — јер еа неким документима надлежне власти не би смеле да стављају своје потврде — већ кад хоће коме да смакну какво имање, они напишу уговор — односно облигацију — да је тај и тај узео од тога и тога на зајам извесну суму. Ако, рецимо, њива или ливада, која хоће да се смакне, вреди 200 дин., онда се облигација пише на 500. — Дужник се обвезује, да ће ту суму у одређеном року вратити; а за сигурност дуга, дужник даје повериоцу ливаду — или њиву — која се граничи до тих и тих комшија, да је повериоц може обрађивати и плодове са ње скидати све док му се не врати позајмљена сума. Прости и неуки сељаци, који по вољи или невољи даду у реум своје земље — примају у том случају четврти па често

и пети део од суме на коју гласи уговор, а земљу могу да поврате натраг тек ако положе целу суму. У овом је, дакле, случају њива својина дужникова. Он је није отуђио и може је у свако доба узети натраг само ако положи уговорену суму. Фали дакле, само једна маленкост — он земљу не обрађује, већ то чини други, који са ње и плодове скида. С' Формалне стране поверилац је само привремени уживалац — а стварно пак он је господар земље. Каква је хасна што закон штити у овом погледу земљоделца, кад је он неук да се тим благодјејањем закона користи, и кад власти не обраћају довољно пажње, да ти прости земљоделци не падају у клопке разних варалица. Но да видите читаоци на какав још начин знају ћате да оперишу, па да зе&љоделац прода земљу коју иначе по закону не може продати; па шта више, да купац и до уредне, судом потврђене таиије дође — па опет да, нико не одговара. Ствар се удеси овако : Купац и продавац договоре се и међу собом у свему наравнају за земљу која се купује, односно продаје. По том ћата , напише тужбу којом купац — ко бајаги — тужи општинском суду продавца — сопственика земље — да је он тобоже на самовластан начин заузео његову — купчеву — земљу. Сад ћата руководи радњу општинске власти онако, као да ту од збиља постоји спор за самовољно заузеће земље и позива продавца на одговор. И продавац призна на протоколу да је заиста заузео купчеву земљу. Кад се та процедура сврши, онда ћата напише пресуду како је општински суд у пуној седници својој решио да Н. Н. (продавац) одмах уступи Н. Н. (купцу) заузету земљу (т. ј. ону, која је предмет продаје и куповине). Купац на тај начин добија пресуду општинске власти, да је сопственик купљене земље; и после кратког времена на основу те пресуде тражи и добија судом утврђену тапију. Кад је пре кратког времена онај енглез, познати српски пријатељ, са пуно одушевљења говорио овде у Београду: »да у Србији нема сиротиње, јер је сиромаштина законом укинута« — да му је тада неко казао за ове кајишарлуке, он би занемио од чуда. На тај се начин у Србији врши процес пропадања мале својине, а уједно и процес пропадања демократског облпка наше државе, на коме нам узалуд завиде други народи. — А продаје имања за порез ? Зар оне не остављају земљоделца без куће и кућишта? — Тако ће узвикнути неко, који ову ствар није на самом извору штудирао, и који због тога мисли, да су такве продаје једини узрок пропадању мале својине. Иродаје имања за порез тек само посредно утичу па рушење мале својине. Такве продаје долазе тек као средство, да онај, који је на непоштен начии притиснуо туђу својину, добије на исту и судом потврђену таиију. Притиснуто, односно у реум дато имање ирода се за ништавну цену а купи га онај ко га је и притиснуо. Други сељаци ни за живу главу не смеду да лицитирају такво имање, јер се онда сматра, да они тиме отимају имање од онога, који га под у реум држи. У осталом, они који би имали новаца да куне имање на лицитацији, — они су обично туђа имања притисли. Они обично лицитирају да испуне закону Форму, јер ће и њима требати помоћника кад дођу на ред њихови кшефтови. Ми знамо зиратне земље које су продате по 2—10 дин. дан орања; а кућа и окућница за 50—100 дин. — Ту је двогуба штета: — држава губи порез а сиромашак имање. Ко је живио на селу тај зна, да сељани којп немају довољно земље — нису нерадпици, већ своје њиве брижљиво обрађују и за порез се државни старају. Они у нужди остављају своје куће па одлазе у друге државе ради »печалбе« да би само могли да испуне према држави своје обвезе. Али ако сељак падие у клопку каквог кајишара и даде у реум какво парче земље — он је пропао. Тада се порез нарезује на сву земљу коју дотични има, ма да је он сву не обрађује. Он плаћа порез на земљу коју обрађује а порез на земљу у реум дату с године на годину расте. Онај који земљу у реум држи, ма да обећа да ће на исту плаћати порез — ипак неће то да чини, јер њему иде у рачун да се оном сиромашку гомила порез, па да му имање путем лицитације пређе у сво-