Полицијски гласник

врој а

ИОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

гли шта друго, што је у оиште неиријатно. — »Неки симулују једну, или више делорантних идеја; неки опет халуцинације вида или слуха; неки ћуте „к'о што ћуте стене" (Магсе). Није могуће утврдити иравила за откривање симулације у сваком поједином случају: сваки је случај засебна специја, сваки је на свој начин особен, ако баш не јединствен; сваки случај мора бити у свима правцима детаљно испитан, проучен и до најмањих ситница разрађен. Свакојако често је тај посао веома тежак. Иследне и судске власти потпуно схватају ту тегобу. С тога, као и у другом свету, тако и код нас, такова лица, у чије се душевно стање сумња, чије душевно стање треба стручњачки испитати, а која су под истрагом или под судом, бивају обично сироведена на посматрање у Болницу за Душевне Болести. — »Захваљујући страху, који у народу влада при помисли на лудило и лудницу, мало је симуланата, који би симуловали лудило ! Кад се неко лудим гради, значи да га је иа то нагнала велика невоља« (КраФт-Ебинг)! Данашња модерна судска психо-патологија захтева не само да се утврди, да постоји симулација, него да се докаже и то, да поред симулације у опште не постоји никакво душевно обољење, јер је познат Факт, да и душевно болесна лица умеју симулисати и дисимулисати, и да су симуланти ео 1рзо лица, која су, ако не баш сва, а оно већина њих у правом смислу деФектна, абнормна; да су то лица, која су наклоњена лудилу, ако баш неће да се строго узме и каже, да су већ душевно болесна, као што су то неки научници тврдили, доказујући : да иаметан човек у оиште не симулише!" — Погрешно би дакле било, лица, код којих постоји и душевно обољење, и симулација, прогласити за симуланте, а душ. обољење не узети у обзир. — У осталом, ово је питање још нерешено у науци. 0 дисимулацији душевно оболелих, т. ј. о претварању да нису душевно болесни, имало би се много писати, али то не спада у круг овога чланка. Да напоменем само, да у литератури има описано неколико случајева, да су са својом веома препреденом дисимулацијом, ' умно оболела лица обманула лекаре, те су била пуштена у слободу из луднице; као здрава, па су иосле извршила разна убиства! Та дисимулација била је срество за постигнуће њихова циља. Симулација и дисимулацнја јесу веома значајне појаве у судско-лекарској пракси. Случај, који сам намеран у следећем саопштити, симулација је најобичније врсте, врло проста, несмишљено изведена, глупа симулација! Симулант није симуловао неку специјалну психозу, него је само хтео да му се верује, да говори истину, кад је тврдио, да он ипак в не зна с< да је своју стрину убио, ма да је своје дело одмах по извршењу признао. Он је хтео да симулује з мнезију, али је ту игру врло рђаво одиграо. Да пређем одмах на сам случај. Стојан Перић, 31 г. стар, из Маиловца, окр. пожаревачког, напао је на дан 20. Јуна 1889. г. око 6 сати по подне на своју стрину Стојанку, ударио је секиром по глави, главу јој расекао, и том новредом смрт јој нанео. — Стојан је одмах, чим је иосле тога ухваћен, иризнао, да је стрину убио, али је тврдио, да је није хтео убити, но само ранити ио рамену, а то с тога, да је заплаши, »да му она више не чини зла својим враџбинама« !... Да би се видело, какве је повреде Стојан својој жртви нанео, навешћу из секционог иротокола само ово што следује: »На уста и на нос излазила је пенушаста течност. »Кад сам главу од крви очистио, нашао сам рану са оштрим окрајцима, која почиње од средине леве половине горње ивице потионе костм и пружа се косо на више, покрај врха темена главе к средини десне темене кости. — Рана задата је са резом од секире, она је 15 сантиметара дугачка и 1 У г сп1;т широка, а пресечене су сем меких делова на глави и темене кости. — Опне мозга су пресечене а стражњи део великог мозга је засечен. — Кроз поменуту рану испадала су парчета мозга. — Повреда задата је једним ударцем оштримице са секиром. — ....Прека смрт настуиила је услед повреде темењаче, опоне мозга и самог мозга«. Секцију је извршио г. Вг М. Миловановић, ср. лекар, 21. Јуна 1889. г. (Свршиће се)

И 0 Т Р А Г А VI 0 крађи. (НАСТАВАК! За тим ваља исљедник брижљиво и потанко да дозна о овим лицима, чиме се они обично баве, какав им је предживот као и каквим су навикама наклоњени. Исљедник ваља при том да има на уму и то, да једна једина таква индивидуа приликом ухођења. можда није могла да исгшпка све што би за извршење дела потребно било, те да је услед тога ишла на тај посао и друга, трећа, четврта и т. д. док се није докучило и испиикало све. Кад, дакле, исљедник све то има на уму, а за тим поступи у свему онако како му се укаже потреба и како околности буду саме собом доносиле, онда ће он лакше и позитивније доћи до жељеног и правог ресултата. Вешт криминалиста ће код таких индивидуа лако запазити, да они, готово сви, имају подједнаке или бар сличне манире у своме оихођењу са другима. Невешт и неискусан исљедник. ово ће ретко кад запазити. С тога ваља исљедник при испитивању сведока, који имају што о њима да сведоче, да ове испита, е да ли су опазили, да је дотична индивидуа приликом свога доласка у кућу зверала на све стране, е да ли је наваљивала да уђе иарочито у које оделење куће, или се трудила да се ту што дуже задржи, стављајући разна питања и заподевајући такве разговоре, који би се могли односити на извршење самога дела и т. д. Нарочито пак треба да их испита и о томе: е да ли је једног истог дана, или бар другог или трећег, долазило какво друго или више њих лица, која би по говору, понашању, оделу или другим било каквим знацима имале сличности са оним ирвим. Са свим је природно да у овоме има великих тешкоћа тим-пре, што се такве индивидуе не обраћају све на једну особу из куће, у којој желе што да расмотре, већ се распитивају код разних особа у кући и прегледају час једно а час опет друго оделење, како би тиме само сваку сумњу од себе отклониле. С тога ваља иследник. у таким случајевима, да испита сву чељад из дотичне куће, па према њиховим одговорима да створи за се извесну комбинацију. Ако се из њиховога одговора даде закључити, да се је доиста у краћем размаку времена нре извршења самога дела, појавило у дотичној кући више сумњивих лица, онда. је така околност готов почетак за даље ислеђивање извршеног дела. Зна ли се н. пр. да је у једну кућу долазио једнога истога дана један човек, затим две жене и најзад једно дете и то сви под разним изговорима и да за нешто распитају, и ако се при том још добија и њихов приближан опис, онда ће иследник лако моћи силом своје власти а преко својих органа дознати, да ли се је у томе или коме другом месту тако друштво у то време налазило и где је одатле отишло. Ако ништа друго, а опо ће барем то друштво остати под сумњом да је дотичну крађу извршило, те ће исљедникова дужност бити да даље трага и што треба предузима, те да се прави извршиоци пронађу и заслуженој казнИ подвргну. Много је теже за иследника да определи почетак своје пстраге, кад је на дотично место где је крађа извршена долазио само један човек, или највише њих двојица, да се по томе може пронаћи. Међутим је изван сваке сумње, да само код незнатних крађа долази на дотично место један једини човек, ради проматрања за лакше и сигурније извршење крађе. Изузетак у овоме је онда, ако је крађу извршило само једно лице, које познаје све околности и личне односе у дотичној кући, што готово увек извршују отиуштани млађи. Ако је тако лице, дакле, крађу извршило, онда му и није било потребно да кога ради проматрања шаље, осим ако од онога времена од како је одатле из службе отпуштено, није сувише много времена протекло. Ако је пак то, онда му ништа друго није нотребно било, до да летимично дозна, да ли се је, и шта, у тој кући променуло. У таким случајевима има иследник осим наведенога и једну другу олакшицу, по којој може лако крадљивца да ухвати. Крадљивци обично употребљавају такве индивидуе (отпуштене млађе) за своју циљ; јер ови најлакше дају за извршење крађе нужна податке. Тако н. пр. крадљивац пошље дотичног слугу своме бившем газди и овај дошав