Полицијски гласник

БРОЈ 15

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

11?

МИШЉЕЊЕ 0 „једној неправилној пресуди" штампаној у 14. броју нашега листа. УреднииЈтво је добило до 11. ов. м. ова писма: I. На задатак штампан у 14. броју »Полицијског Гласника® од 8. новембра т. г., на страни 3. и 4. „Једна неправилна пресуда" слободан сам дати своје мишљење у следећем : »Ова пресуда суда општине Ф. изречена по тужби Ристе Стокића, из X. по кривици Тимотија Драчића, незаконита је из ових раздога: 1. Што суд општински и ако ;је имао признање Тимотијево ипак је требао угврдити иостајање дела кратким увиђајем на лицу места а и вештачку процену покрађеног кукуруза, те би се у овом случају суд могао користити не само | 34. но и § 35. полицијске уредбе а и у пресуди то разложити онако, како то наређује § 40. полициске уредбе а не само мотивисати пресуду на тужбу оштећеног и признање туженог јер овакова радња неправилна је и незаконита. 2. Ова пресуда незакопита је још и из овкх разлога: Када је суд општински у истој пресуди утврдио постојање дела и нашао, да је Тимотије за извршену крађу крив, па и пресуду по § 391. крив. закоиа донео и исту над Тимотијем извршује по § § 15. и 16. полиц. уредбе, онда је требао Тимотија према околностима § 38. полициске уредбе осудити и на полициски надзор према § 320. под А и Б крив. закона. Овакова иресуда суда општинског имала би се од надлежне власти поништити с тим, да суд под предњим примедбама поступи и другу пресуду заобразну закону донесе и даље шта треба по закону уради. 3. Када би у оваком делу имало испитати сведоке па исте по основи § 113. крив. судског пост. и заклети, онда би требало поступити по одредби § 35. полициске уредбе и заклетву од испитаних сведока захтевати и извршити по одредбама § 113. крив. суд. постугша, јер ове уредбе о заклетви у иступним делима нису укинуте. Боља обавештења о овоме налазе се у распису г. министра унутрашњих дела од 19. јуна 1887. године ПБр. 5.653 а по коме је учињено обавештење на питање једног окружног начелства. Овај се распис налази штампан у Зборнику 43 стр. 84. издатог од 1. јануара 1887. до 1. јуна 1888. године. Ово је моје учтиво мишљење на предЊи задатак. 9. новембра 1897. год. Гроцка. Учтив Милорад Ж. Тутунџи1|. практикант срези грочанског. II. 0 Д Г 0 В 0 р На задатак нолициским чиновницима о једној неправилној пресуди штампаној у броју 14. (( Полицијоког Гласпика" стр. 107. 1) Шта овако једној пресуди још недостаје? Тимотије је на своме првоме саслушању признао кривицу, али није се изјаснио, да признаје и количину украђеног кукуруза колико је тужиоц означио; требало је узети реч од туженога и о томе, па ако свесно не призна, онда да тужиоц и то законим доказима утврди. Даље. Процена укра1)еног кукуруза није вршена, пошто се кривац није изјасиио, да вредност означену од стране тужиоца не спори, нити је о томе питан, као и ономе нгго напред рекох односно количине кукуруза. По изложеном дакле, испит над окривљеним није довршен, нити је праведна пресуда у односу на плаћање кукуруза изречена, кад није поступљено у свему онако, како § 33. полиц. уредбе прописује, па ни у одмеривању казне, кад се не види да је суд при изрицању исте, имао на уму § 38. полиц. уредбе. 2) Нашта се кривац за иступну крађу има још осудити сем казне предви1)ене у § 391. кривич. законика? На полицијски надзор 4 месеца; но ово има да изврши суд општински са општинским одбором а не сам суд, пошто је тако ставом четвртим § 4 а нолицијске уредбе предвиђено.

3) И најзад, ако у извесноме делу имају и сведоци да се испитају то онда могу ли се они по основи § 113. кривичног суд. поступка и код полицајне власти заклињати? Могу, иошто одредбе § 35. полиц. уредби о заклетви при иступним делима нису укинуте, и по томе да се оне саобразно одредбама § 113. кривич. поступка, које говоре о Форми заклетве имају захтевати не само од сведока, но и вештака и у иступним делима. Ово је објашњено расписом Господина Министра Унутрашњих дела од 19. јуна 1887. године ПБр. 5.653. Владимир А. Симић. деловођа суда општ. Алексиначке Мњења Урадншатва. Поред ових мишљења, уредништво је у току ове недеље добило још: пет мишљења среских начелника, петнајст мишљења среских писара, и дванајест општинских писара. Но како су ова два мишљења прва стигла уредништву, то се она овде и излажу. Оба ова мишљења правилна су, само је прво мишљење у бољој Форми изведено, у чему ни друго не оскудева. Мило нам је, што су објаснили ово: један званичник срески, иједан деловођа општински, као људи, чији рад сведочи љубав и оданост своме позиву.

ДА ЛИ ЈЕ КРИВ? Правницима на об.јаснење.

Циљ нам је, да говоримо о § 171. крнвич. суд. поступка. Дакле, о јамстоу , која се дају за обвињена лица, било у новцу, било у личности самих јемаца. Да би били разумљивији, навешћемо овде једаи конкретан случај. На сабору код цркве Т. у гунгули погинуо је један човек. Према овоме, дело је из § 162. крив. закона. Између више окривљених, окривљен је и 0. познат домаћин и угледан грађанин. Дело за себе није признао, али је признао, да се нашао у оној гомили кад је убиство извршено. Довољно основа из § 121. кривич. судског поступка, — кад се поред тога, и друге околности у везу доведу — да се противу окрив 0. кривична истрага продужи, и да се, за време исте из притвора брани. Кад је дело скоро на измаку било ислеђено и докази прибављени, дошла су код иследне власти два јемца и молила су, да се окрив. до окончања дела пусти у слободу на њихово јемство, наводећи: како је добар, честит и угледан грађанин, и да ће му имање пропасти, ако се у ово радно доба не пусти, да среди летину и учини оно, што као домаћин треба да учини у интересу свога имања и своје породице. Иследник, имајући на уму све ово, а познавајући и сам окривљенога као честитог човека, уважио је разлоге јемаца и окривљеног О. на основу § 171. крив. суд. поступка пустио у слободу до окончања истраге, налазећи, да нема основа сумње, да ће то лице осујетити или отежати испит своје кривице ако се у слободу остави. Сад долази занимљива сграна ове процедуре. Један г-рађанин тужио је иследника Министру Унутрашњих дела као највишој административној власти за то, што је окривљеног 0. у слободу пустио. И Министар Унутрашњих дела налазећи ослонца у § 49. зак. о чинов. грађ. реда, одредио је једног комесара, да поред осталих, извиди и ово дело. То је кратка историја ове радње иследникове. Међу тим, кад је окривљени 0. пуштен на Јемство у слободу, дело ове кривнце аобауно је ислеђено, и он је са осталима. оатужен суду као учасник у извршењу овога дела. На основу ове тужбе и осталих ислеђених околности, суд је окрив. 0. ставио под суд и у притвор. После тога (а можда и после саме осуде) и то на неколико мисеци, иследник се од незаинтересованог лица опТужује: што је окрив. 0. пустио на јемство у слободу, излажући, да је радња нследникова по томе била неправилна. Стоји дакле, да окрив. 0. није дело аризнао. Ал' и поред тога, с обзиром на све горе изложено, стоји и то, да се иследник у томе случају, није аовиним учинио нити је том његовом радњом учпњена каква неаравда на штету ма које страни, кад је окривљени 0. правилно био оатужен и суду са осталима сароведен., ;(Дело, које је предвиђено за такве случајеве у § 127. крив. закона). Мислимо, да је питање ово веома важно, и оно се своди цигло на ово двоје: 1.) Да ли се иследник иовиним учинио, што је