Полицијски гласник

БРОЈ 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНиК

141

Ирина ништа не одговори, само се ђаволски на 1Б насмеши. Тај осмех охрабри сина Мојсеова, па се све више упушташе у разговор са Ирином. Ја сам као дремуцао и непрестанр зевао. Ал' ми из иотаје очп вребаше па његов новчаник. Имао сам оштре маказе. Врло добра сирава за фино сечење капута, гуп.ева, иберцигера и т. д. Маказе сам неириметио држао у рукама... Воз је био близу првога тунела. Ту ће. мпшљах, да одпочнем своју »операцију". Ако ми добро иснадне посао за руком. Ирана зна шта ће после да уради... Пара јако запишта. Беше то знак да смо близу тунела. Почех по мало хркати. Ирина се нагла према путнику па му нешто живо говори. Он слуша па — чисто не дише... Ко зна шта је у томе часу мислио ?... Воз улазаше у тунел... Нејасна светлост мале лампе жалосно је осветљавала наш купе. И путник се нагао према Ирини. Тражио је јамачно њене усне. Осећао сам на близу његов врео дах... Ирина се поче уклањати. Он се све више примицаше њој. Згодан тренутак. Вио ми је са новчаником на домаку. Превукох маказама у правцу те стране, и брзо дохватих новчаник. Још само за један тренут путник се тискаше уз Ирину, па воз изађе из тунела. Пара опет јаче писну и ја се као пробудих из дремежа. Ирина озбиљно седи, а сва се запламтила у лицу. То је било извештачено руменило, а можда је дошло и из узбуђења, да ми посао не пропадне. На ирвој станици изађе Ирина. Ја јој брзо додах новчаник. — Гле, моје сеје! рече улазећи у купе. Окрете се путнику, па му кроз ирозор показиваше прстом на неку женску, која је пред станицом била у гомили жена и људи. То је моја сеја! Морам овде изаћи. Нисам је видела има 10 година. Слатка моја сеја!... Говорећи тако узела је свој жакет и суицобран и навалице се освртала и тражила другу рукавицу. То је чинила да железница да знак за полазак, како би могла онда изаћи, јер би се иначе морала поздрављати и љубити. са женском, коју никад у своме веку није ни видела. Чу се знак. за полазак. Ирина се срдачно опрости са путником. »Сутра ћу осванути у Нишу. Чекајте ме у »Хотел Европи«. То рече и брзо изађе из купеа. 'Гек што стаде на земљу а воз пође. Путник гледа кроз прозор Ирану, ал не спази ни њу ни њену сестру. Можда су замакле за другу страну? Ја опет седох на моје место и мирно се предах сну. Заборавих казати да сам јој и маказе додао са новчаником. Сад је тек настала гужва. Путник примети да му нема новчаника. Нададе дреку. Дојури кондуктер и возовођа. Означи мене за лопова. Ирину од срамоте није ни спомињао. Ја се иочех клети, да нисам и да ништа о томе не знам. Да би сваку сумњу од себе одстранио, дадох се својевољно претрести. Све су на мени претурили, и наравно, не иађоше ни■шта. Најзад је било закључено, да су му на београдској станици неки коцкари новчаник предигли. Или је то било у ономе мувању за билете, или онда кад се гурао кроз гомиле да нађе згодан купе. Решише ,да о томе извасте власт на првој станици. Кад су на њ управили нитање : сумња ли на ону даму, одговорио је са свим одлучно: не, то је честита и карактерна женска. Пуна образовања и такта. Она није ни била у таквом положају, да би ми могла новчаник предићи. Ја сам се у возу џапао и протествовао. Претио сам јавношћу и свима властима у земљи. Казао сам, да ову ствар нећу оставити ма ме живота стало. На ирвој станици изишао сам увређен, да се жалим на оваку самовољу првој местној власти. Наравно, да је то био мој »виц«. Изишао сам у варош и мало стао. Знао сам, да ће ноћним возом доћи Ирина. И заиста, тачно и на време изађе она из воза и одосмо у варош. Узесмо тамо једну собу под именом мужа и жене, који путују у Стару Србију за — наставнике. Нребројасмо новце. У нов чаиику је било равно 500 динара у српским новчаницама. Леп ћар. Новчаник бацисмо у нужник, а новац метух у мој бележник к ... — Јеси ли све записао ? Тако ! Ето, видиш, како се ми довијамо и »мучимо« само да би- .могли живети ? Тежак живот, али се у прилици богато и наплатимо.

Лаза нам је казао и име тога Евреина. Сад је већ свој газда и радња му врло добро иде. Ономад смо имали прилике да с њим говоримо о овој ствари. Искида се човек од смеха и признаде: »Све је истина Вог их убио, али то ми је за памет«.

ОСУЂЕН КОЦКАР Сава Богдановић звани »Гега«, на вашару у Иожаревцу., који је био 3^3. Ј.уна тек. године, украо је из шпага новчаник Петру Јовићу из Матејевца окр. нишког. У новчанику било је 60 динара у банкама. Као помоћник у тој крађи бно му је Коста Мишић из Градишта, такође коцкар п варалица. Првостенени суд пожаревачки, коме су кривци на осуду сцроведени, осудио је Саву за ово дело на четири м.есеца затвора и годину дана нолиц. надзора а Косту пустио као иевина, пошто се за њ није могло довољно доказа прибавити. И Апелациоии Суд, пресудом својом под Вр. 3294. од 22. октобра тек. год., одобрно је ову пресуду првост. суда ножаревач. Сава је спроведен на издржање казне, где ће имати прилике да премишља о непостојанству среће, коју је мислио да ужива у туђој замуци.

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА ТлОРЂЕ МАТЕЈИЂ звани „Конзул" кесарош. Родом је из Пожаревца; стар је 30 година. Од породице нема нигде никога. Зна занат ћурчиски, али га је давно панустио. Пнсмен је. вели, само толико, колико му је потребно да »чита Фирме". И ако је овај »консул" готово један од најстаријих кесароша, ииак је до сада само једном судски осуђиван. То се има пригшсати само његовој умешности п ввштинн. »Не идем ја никад, вели консул, на браву. Јок ! Ако може што сигурно да се обрије (осече кеса) добро, а ако ие, ником ништа". »У последње време, прича сам »консул«, занат наш веома рђаво иде. Није ти брате, сада као пре, кад му »гепиш пекљарку и (украдешке"су) знаш барем да је ту новац. А сада? Сада се мучимо ваздан док му просечемо џеп и макнемо новчаннк илп »буђелар® па кад тамо, а оно унутра неки рачуни и менице. Баш ти брате пропадосмо од како прорадише ови проклети новчани заводи. Новац, браћа, нре нас утуку по булеварима и »тингл-тангловима® а нама остављају менице, да их ваљда ми за њих исплаћујемо? Не можеш се ни с' њима помоћи ! Свуда на ђавола стоји »наплаћено чрез к и т. д. Оно истина и пре смо по некад наседалп, али врло ретко. Да вам испричам само један случај мога личног »наседанија«. Ту је »консул" испричао оно, што иам је већ г. Таса причао о оном панорамџији на великој пијаци, како му је »консул« у место сахата, дигао кутију са — помадом. За то преко тога и прелазимо. Но било је, вели даље »консул® и већих јада. Да вам и то испричам. Једном на вашару у Гроцкој хтедох да »гепим пекљарку« једном сељаку, али ме он осети, па потеже једном тојагом. Да ме је дохватио уби ме на месту. Стругнем ти ја а он замном. Њему се придружише и остали сељаци. Кад видех зло очима, а ја право комесару, који ме — хвала му — заштити од батина, јер да су ме тада стигли сељаци, не бих ти господине данас ово причао«:...' »Искрен с< човек. Ама то говори да одобровољи власт, кад је у затвору, па онда да згодном приликом умакне. И ако је данас у слободи, слику му ипак доносимо. Он као »консул« неће да иде на »страну«, већ гледа да у Србији развија »своју дипломатско-лоповску и коцкарску акцију"' Чувајте га се !